Beogradski dnevnik POLITIKA 4. septembra objavio ju u rubrici Pogledi kolumnu koju je napisao BOŠKO JAKŠIĆ  pod originalnim naslovom ''Dvosekli mač bojkota''


 
                                     Bojkot izbora kao ruska igra
 

Opozicija u Srbiji je na korak od odluke da bojkotuje prolećne parlamentarne izbore kako bi porukom urbi et orbi upozorila da ne postoje elementarni uslovi za fer i slobodno izjašnjavanje građana.

Očekivana odluka temelji se na tri runde razgovora sa predstavnicima vlasti, za koje politički rivali Aleksandra Vučića kažu da nisu uspeli zbog nespremnosti vladajuće koalicije da udovolji listi opozicionih zahteva.

Posle višemesečnih protesta širom Srbije i odluke o bojkotu rada Skupštine, opozicija je došla do uprošćenog, rekao bih i ishitrenog zaključka da je bojkot najefikasniji način nastavka borbe sa naprednjačkom vlašću. Ni naznake odgovora na pitanje šta posle bojkota.

Vučić svakako ne bi želeo da po svetu prostruji glas o bojkotu čiji je cilj da razotkrije prirodu njegove autoritarne vlasti, ali veliko je pitanje da li bojkot može da ima efekte kojima se opozicija nada.

Vučićevi saveznici sa Zapada nastavljaju da ga podržavaju kako bi što pre otvorio zamrznuti Briselski dijalog i sklopio sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom u prvoj polovini naredne godine. Da bi sporazum prošao u Skupštini i imao pun legitimitet, zapadni partneri očekuju od opozicije da ne bojkotuje izbore.

Razvoj događaja ne ide u tom pravcu. Sve članice opozicionog Saveza za Srbiju trebalo bi do polovine septembra da donesu odluku o bojkotu. Narodna stranka i pokret Dveri su to već odlučili, a 1. septembra trebalo bi da im se pridruži Stranka slobode i pravde. Predsednik nekada moćne, a sada marginalizovane Demokratske stranke kaže da će odluku doneti do 15. septembra.

Pokret slobodnih građana nije usamljen u pripremama za izbore, potvrđujući notornu istinu da su deobe prva pratilja srpske politike.

Posle dijaloga za koji se ni vlast ni opozicija nisu ozbiljno pripremili, donošenje odluke o bojkotu lako može da se pokaže kao dvosekli mač. Štete mogu da bude veće od koristi.

Pristup „ili sve ili bojkot” deluje maksimalistički i ne odgovara stvarnom rasporedu snaga u ovoj zemlji. Ima li opozicija dovoljno moći da ubedi birače da ne izađu? Kako dokazati malverzacije kada nemate posmatrače na izbornim mestima?

Da li je opozicija u stanju da pravilno pročita izjavu visokog američkog diplomate koji kaže da očekuje da izađu na izbore? Šta im govore poruke predsedavajućeg Odbora Evropskog parlamenta za spoljne poslove ili nemačkog ambasadora u Beogradu da bojkot nije dobar i da je za jaku demokratiju potrebna jaka opozicija – u parlamentu?

Može to da deluje iritirajuće, jer iskazuje naklonost koju Vučić uživa i u SAD i u Evropskoj uniji, ali to je realnost.

To što proevropska opozicija nema saveznike na Zapadu isključivo je njena greška. Za razliku od onog dela opozicije koja se ne plaši da jasno kaže da je protiv EU, za saradnju sa Rusijom i protiv pregovora o Kosovu, „evropsko” krilo je oličenje političke nemušti: ćuti oko EU, ne zna šta bi sa Kosovom.

„Evropljani” plaćaju ceh sopstvene tvrdoglavosti, koja je počela da im zamračuje vid od trenutka kada su napustili politiku pregovaranja o Kosovu – koju su sami pokrenuli – samo zato što je preuzeo Vučić. Opstrukcija navodi vodu na vodenicu Rusije, kojoj odgovara status kvo. Čije onda interese brani „evropska” opozicija? Zar ne shvata u čije se kolo hvata, svesno ili, još gore, nesvesno?

Da su hrabro nastavili da brane svoju politiku, pokazujući državostvornost, imali bi sigurno snažniju podršku Zapada.

Bojkot je strah od duela i od poraza, koji je na ovim izborima veoma izvestan, što ne znači da bi tako bilo i u budućnosti. Bojkot je, mož’ biti, i strah od pobede i preuzimanja odgovornosti u trenutku kada opozicija nema jasne odgovore na mnoga pitanja funkcionisanja države.

Sve podseća na ocenu čuvenog politikologa Ivana Krasteva, koji smatra da živimo u društvima „nevinih kriminalaca”, u kojima političari radije traže izgovor u sopstvenoj nemoći za nepreuzimanje odgovornosti i nedavanje obećanja, nego što polažu pravo na moć.

Otkud toliki deficit strpljenja na strani Vučićevih rivala? Dijalog tek što je otvoren, a Dragan Đilas ga je odmah napustio. Zar to nije izdaja zahteva desetina hiljada ljudi sa trgova i ulica koji su od vlasti zahtevali da sedne za pregovarački sto kako bi se problemi društva rešavali rečima, a ne pendrecima i suzavcem, vešalima i testerama?

Opozicija se ponaša kao da ima na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Pokrenut je dijalog o medijskim uslovima, a pošto nije dobila sve, ustaje od stola. Pa da čekamo naredne izbore uz iluziju da će se vlast, valjda, u međuvremenu opametiti i na srebrnoj tacni ponuditi blanko saglasnost o 42 opoziciona zahteva.

Dijalog je bolan i dugotrajan proces, jer toliko toga u ovoj zemlji treba korigovati. Ponašanje uvređene gospođice je posredna podrška svemu onome čemu se opozicija verbalno suprotstavlja. Odbijanjem dijaloga cementira se pobednički mentalitet naprednjačke vlasti, koja će se, osnažena povlačenjem rivala, dodatno obahatiti.

Da li su u opoziciji svesni šta rade? Da li im je jasno da sami sebe guraju u još veću izolaciju jer ni na temu dijaloga nemaju saveznike spolja. Zapad jasno poručuje da smatra da treba nastaviti borbu za izborne uslove i kroz dijalog obezbediti ravnopravan položaj u medijima.

Opozicija se ne bori samo protiv Vučićeve vlasti. Ona mora da se bori za sve apolitičnije birače u zemlji i saveznike iz sveta. Opozicija mora da radi da dobije poverenje naroda i da prestane da ostavlja utisak da se za izbore bori samo radi dolaska na vlast.

 

*  Napomena dnevnika Politika: Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
**
 Bold i italic FBD