Zlopupotreba zlokobnog osećanja sunovrata
Napisao DIEGO RUBIO, a objavio portal SOCIAL EUROPE, 21.04.2017. pod naslovom THE POLITICS OF NOSTALGIA

Zapadne demokratije suočavaju se sa novom pretnjom ­-  pesimizmom. Nedavna istraživanja pokazuju da 65 odsto  Evropljana i Amerikanaca  misli da svetu ide sve lošije i da će mlađe generacije biti siromašnije nego prethodne, dok samo 6 procenata misli da će biti bolje i da će se boljitak nastaviti. Ovo zlokobno osećanje sunovrata ne utiče samo na naše ekonomije i individualno ponašanje (ododvraćajući nas od investicija i povećavajući  stres), već  vodi  političkim posledicama bez presedana.

Tradicionalno, pesimizam je bio povezan sa uzdržavanjem od biračkog prava. . Niska očekivanja od budućnosti i malo poverenje u vlasti, doveli su do građanske apatije i nezainteresovanosti za politiku, što često dovodi do slabog odziva na izborima. Ali, posle finansijske krize 2008. godine stvari su se promenile. Obasjane merama štednje pojavile su se nove/revitalizovane partije i populističke vođe  spremne da iskoriste pesimizam, podstaknu nostalgiju za boljom prošlošću i dobiju podršku da promene postojeće stanje.

Prvi put se to dogodilo u Velikoj Britaniji, gde je UKIP (antievripska partija za nezavisnost UK prim.prev.)  uspeo da referendum o Brexitu preobrati u izjašnjavanje javnog mnjenja o tome da li su se prilike u zemlji poboljšale od njenog ulaska u EU pre četrdeset godina. Oni Britanci (73%) koji su smatrali da je Britaniji bolje nego 1973. glasali su da ostanu; oni koji su smatrali da je lošije (58%), glasali su za da se ode.

Nešto slično dogodilo nekoliko meseci kasnije u američkim predsedničkim izborima. Istraživanje Pew Research Center-a pokazalo je da je američko društvo je podeljeno na one koji misle da je život danas bolji nego u 1960-tim i one koji misle da je gori (47 i 49 odsto, respektivno). Većina optimista glasala je za Hilari Klinton (Hillary Clinton  , dok je većina pesimista (81 odsto) podržala Donalda Trumpa, starijeg čoveka koji nije nudio promene ili inovacije (kao što je to 2008. činio Obama), već nudio da  'Ameriku ponovo učini velikom ' povratkom u neodređeno doba  kada su zemlja  i njena bela hrišćanska većina uživali u ekonomskoj i kulturnoj dominaciji bez premca.

Sada smo svedoci upotrebe sličnih diskursa u Francuskoj i Nemačkoj, gde Marine Le Pen i Frauke Petry nostalgičnim biračima nude put posut cvećem da obnove svoju izgubljenu dobrobit i povrate 'slavnu prošlost povratkom na nacionalne valute, jačanje državnog centralizma i odustajanje od multikulturalnih politika poslednjih decenija. Ako ovi pesimistički narativi pobede, liberalni poredak – kao i EU sa njim – biće  u ozbiljnoj nevolji.  Dakle, pitanja su: Odakle taj talas čežnje dolazi? Kakve posledice može imati za liberalni svetski poredak? I kako mu se može suprotstaviti? Kao što je sociolog Fred Devis istakao, nostalgija je uobičajena ljudska reakcija među grupama koje osećaju da im je ugrožen kontinuitet njihovog identiteta, nešto što se zbiva  u periodima teških ekonomskih i socijalnih promena. Ubrzane transformacije bolnije su kod osoba srednjeg i poodmaklog doba, koji ophrvani očiglednom složenošću, nestabilnošćiu i nekoheretnošću novih okolnosti, traže utočište u minuliim vremenima, koja oni doživljavaju kao bolja - čak i ako dokazi pokazuju da ona nisu bila  takva.

Postoje najmanje dva naučna objašnjenja ovakve percepcije. Prvo, ljudska tendencija da prošlost sagledava ne kroz teško istraživanje  istorijskih zapisa, već  nasuprot sadašnjci - ako je u današjem društvu nesigurno i teško, mora da je u nekadašnjem bilo izvesnijje i lakše. Drugo objašnjenje je poznatu kao "sećanje ružičaste pristrasnosti". Istraživanja su pokazala da stariji ljudi ispoljavaju tendenciju da se prethodnih dogadjaja sećaju  i pominju ih blaze i pozitivnije nego kakvi su oni zaista bili, pogotovo ako su to oni iz doba njihove adolescencije i rane zrelosti. Ove "lažna sećanja" mogu da nas ubede da su stvari u prošlosti bile bolje, kad nisu ometale sposobnost da se donose važne odluke, jer su ljudi su prirodno skloni da ponavljaju iskustva koja smatraju dobrim.

Rezultat ovog dvojnog misaonog procesa je da  se prošlost često smatra "zlatnim dobom" kada je sve bilo bolje nego što je sada - sugestivna ideja koju su političari u modernoj istoriji, od Musolinija do Regana, dosledno koristili za dolazak na vlast.

Danas živimo vreme socijalnih i ekonomskih promena bez presedana.. Stoga I ne čudi da oni koji se osećaju najviše oštećeni nedavnim brzim transformacijama glasaju za one stranke koje im obećavaju povratak u sigurnost, toplo more jučerašnjice, kada su vlade zagovarale svoje nacionalne ekonomije, kad se političarima moglo verovati i kad roboti i tudjinci nisu oduzimali posao  muškaracima bele puti.

Ali postoji nekoliko problema sa ovom tendencijom koji bi trebalo da nas zabrinu. Nostalgija je bezopasna kada služi da ulepšate svoje lične uspomene i kao inspiracija za naše istorijske pripovetke. Ali, ona može biti katastrofalna kada postane jezgro nade biračkih masa i osnov političkog odlučivanja. I to iz raznih razloga.

Prvo, jer je nostalgija zabluda. Ona predstavlja skok u imainarni čamac za spasavanje  sa broda koji zapravo ne tone. Zlatno doba u koje bi ovi pokreti populizma želeli da nas odvedu nikada nije postojalo. Istraživanja jasno pokazuju da, u skoro svakom pogledu, prošlost nije bila  bolja. Drugo, nostalgija je opasna jer je nazadna. Desničarske partije je koriste kao mahinaciju da unaprede svoje ksenofobične, seksističke, homofobične i izolacionističke agende, i ometaju napredak ka pravednijem društvu. Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, nostalgija je loša politika jer nas vodi na putovanje u nemoguće.  ‘’Rimejk’’ filmovi su obično loši.  U politici tako šta je  jednostavno nemoguće. Društva ne mogu unazad - niko od nas ne može – a i kada pokušaju, rezultati su obično katastrofalni: Mugabeov Zimbabve je dobar primer.
Nada da zemlja može napredovati idući unazad slična je pokušaju da se vozite planinskim serpentinama očiju fiksiranih na retrovizor. Budućnost može izgledati zastrašujuća i neizvesna, ali u njoj su i mogućnosti humaniteta i u njoj bi ih i  trebalo tražiti. Na kraju krajeva upravo nas je  hodanje ka misterioznom horizontu i  činilo humanim.

O AUTORU OVOG TEKSTA


Diego Rubio je mlađi istraživač na Univerzitetu Oksford i profesor Primenjene istorije i globalnog upravljanja IE Škole za međunarodne odnose. Saradnik je Oksfordovog Centra za evropske studije i britanske Akademije za visoko obrazovanje. Bio politički savetnik pri UN, SEGIBu i gostujući profesor na više univerziteta, uključujući parisku Sorbonu, njujoršku Kolumbiju  i Flečerovu školu prava i diplomatije .


(Radni prevod teksta  i naslov na srpskom FBD )