Neobaveznost ustavne preambule

 
                                             

Istoričar i ambasador MILAN ST. PROTIĆ napisao je tekst koji je objavljen u  štampanom izdanju uskršnjeg izdanja beogradskog dnevnika BLIC, 27 - 29. april 2019.  u rubrici  ''Bic polemike'' s nadnaslovom ''Iskosa'' i originalnim naslovom ''Ustav i njegova preambula''. 
 

Milan St. Protić

 

Mnogo je olakih reči, u poslednjim decenijama, prosuto kod nas o pojmu ustava i preambule. Olakih i praznih. Većinom. 

Dakle, usudjujemo se da postavimo osnovno pitanje. Šta je ustav, koje su mu svrha i sadržina? Zašto je nastao i čemu služi?

Opšte prihvaćena definicija ustava glasi ovako: to je skup temeljnih pravila i principa kojima se uredjuje funkcionisanje vlasti u jednoj državi. Po svom nastanku, ustav je politički akt jer proizilazi iz suverene volje vladaoca ili naroda. Po svom dejstvu, on je pravni akt zato š to stoji na vrhu zakonske hijerarhije tako da svi ostali pravni akti moraju biti u saglasnosti s njegovim slovom. Najzad, njegov je zadatak da udari što jasnije granice vlasti i uspostavi što delotvorniju kontrolu nad njojm. Ustav bi, iznad svega,  u sebi morao da sadrži čvrsta jemstva svih ljudskih i političkih prava i sloboda za svakog gradjanina i svaku društvenu grupu podjednako. Jednom reči, ustav stoji kao brana zloupotrebi vlasti čemu su vlastodršci, iskusili smo bezbroj puta, veoma skloni.

Srpski jezik je jedan od retkih izuzetaka u svetu koji za ovaj najviši državni dokument ima svoj izraz. U većini drugih jezika, u upotrebi je naziv - konstitucija - jedan francuski derivat latinskog korena. Sasvim je jasno i otkud baš takav izraz na srpskom - ustava, ustaviti, zaustaviti. Koga? Vlast, naravno!

U srpskoj ustavnoj istoriji od Prvog ustanka 1904. do južnoslovenskog ujedinjenja 1918. upravo je ovaj zahtev za ograničenje vlasri vladaoca bio prvenstven u donošenju svakog od nekoliko ustavnih akata (1811, 1835, 1838, 1869, 1888, 1901, 1903. ). Iz ovog letimičnog nabrajanja, lepo se vidi daje devetnaestovekovna Srbija imala bogato iskustvo u donošenju i suspendovanju ustava, tj.   u borbi za ostvarenje evropskog obrasva narodne suverenosti, vladavine prava i gradjanske demokratije. Nije zgoreg pomenuti na ovom mestu da je opšte pravo glasa za muškarce, praktino ivedeno 1888,  fomralno 1903. kad je i uspostavljen sistem višepartijskog parlamentarizma u Kraljevini Srbiji. Naši su vladaoci od Karadjordja do Petra Prvog imali velkih problema sa prihvatanjem bilo kakvih ograda svojoj vlasti. Uglavnom su zbog toga zbacivani s prestola, a u najekstremnijim prilikama i mučki ubijani. Uzgred, prva politička stranka u modernoj srpskoj istoriji nosila je naziv - ustavobranitelji.

A kako, poštovani čitaoče, stoji stvar sa nama tako bliskom i dragom ustavnom preambulom?

Preambula prethodi ustavu, ona je  jegov uvod, njegov predgovor. U strogom smislu, preambula i nije deo ustava što se vidi već i po tome na kom se mestu nalazi.  Naime njen tekst je ispisan iznad tj. ispred naslova ''Ustav''.  U preambuli ustavotvorac, po pravilu, navodi one ideale i motive koji su ga nadahnuli u donošenju ustava.
U ustavnoj praksi postoje različite preambule od sasvim kratkih do veoma dugačkih. Ono što je svima zajedničko jeste to što, za razliku od samog ustava, preambula nema ni normativnu, ni zapovednu, ni obavezjuću snagu.
Zanimljiv je sučaj Australije, gde je 1999. vrhovni sud stao na stanoviše da nov tekst ustavne preambule,  ukoliko bi bio izglasan, neće imati pravno obavezujući karakter.

Preambula je jedna izjava, jedna deklaracija, jedan iskaz ustavotvorčev. Preambula nikog i ničim ne obavezuje, nego objašnjava, iz filozofskog, moralnig ili istorijskog ugla, poreklo tj. izvorište dotičnog zstavnog dokumenta.

Naš primer preambule bi mogao da bude ovaj:

''Narod Srbije svojom suverenom voljoom, na osnovu najviši načela slobode, pravde i jednakosti donosi sledeći
         Ustav...''

Ako je neko hreo, a hteo je, da odredjenom stavu da ustavni značaj, onde je trebalo da ga stavi u sam Ustav i da ga uobliči u ustavnu normu. Ovako, kako je stav iznet u preambuli ostaje puka tvrdnja, znamo udaljena od srpske zlehude stvarnosti.

Francuzi imaju izreku koja kaže ovo: ''To je više od zločina, to je jedna greška!''. Prosto neznanje je, neretko, opasnije od loše namere.

O tempora , o mores - zavapio je mudri Ciceron pre dve hiljade godina i kusur. Ne bez razloga.







# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD