Povodom dvadesetogodišjice bombardovanja RTS 23. aprila 1999. ČEDOMIR PETROVIĆ objavio je ovaj tekst 22.04.2019. na portalu ZOKSTERSOMETHING pod originalnim naslovom ''
23. april 1999. godine u 2:06. VREME KADA RTS UBIJA “SVOJE” 


 
In memoriam izgubljenih života i odgovornosti

Uvek sam se pitao: Ko su ti ljudi, koji vode svoju decu kući, a ostalu, unezverenu, preplašenu na smrt, ostave da zauvek nestanu? Koja su to deca, koja ostavljaju drugu decu, koja nemaju tako moćne roditelje? Ko ste vi iz mraka, koji vodite ovu zemlju?  Koja snaga ove zemlje?  Koje mračne sile?

Sirene za vazdušnu opasnost oglašavaju se u u 21.26. Unutrašnje i spoljne kamere se isključuju. Svi najviši rukovodioci napuštaju na vreme zgradu televizije.

Celokupno tadašnje rukovodstvo RTS, ovog puta, kao glavni organizator i producent, u koprodukciji sa NATO paktom, stiže samo nekoliko minuta nakon najmonstruoznijeg, zločina, streljanja svojih radnika. Stižu u istom trenutku, u svojim limuzinama i sa svojim šoferima. Znali su. Bili su tu. Negde u blizini. U mraku. Tu su najsigurniji. Plaše se dana i svetlosti i pevca i glogovog kolca.

Izlaze iz mraka Tašmajdanskog parka, gde su čekali  da snime rušenje i smrt žrtvovanih radnika RTS. Trči kamerman, tonac, urednik, trči čitava ekipa prema užasu i vrište… Ton – Ide! Kamera – Ide… Akcija! Klaper udara u klapu – Ubistvo radnika RTS! Scena prva. Kadar… Snimaj, ne pitamo šta košta! Narod plaća!

Kada je smrt doletela, zastala je iznad zgrade u jednom trenu, kao da se pitala: Gospode, da li je moguće da ima takvih zlikovaca koji me šalju ovde i onih još gorih što pomoću nas ubijaju svoje. Da ih ostave uterane u tor, kao nevine ovce spremne za klanje.

Te noći izvršeno je streljanje mučenika,žrtvovanih za mali, prljavi, smrdljivi propagandni rat, koji će ubiti Srbiju i njenu već odavno mrtvu ekonomiju, ubiti moral i mozak koji postaje degenerisan borbom protiv svakog, a najviše svojih.

To streljanje svedoči o poslednjoj fazi dehumanizacije tog istog društva, u kojem pojedinac, već odavno ništa ne znači i gde je Srbija sa Miloševićem dosegla najdublji nivo nepovratne samodestrukcije.  

Setili se posle dvadeset godina da sazidaju memorijalni centar streljanim radnicima RTS. 

Porodicama streljanih radnika nije potreban memorijalni centar, njima je potrebna  Istina i Pravda…  Pravda kao temelj svake države. Pravda koja nosi zemlje i gradove. koju čekaju dvadeset godina i koju država i sve protekle vlasti, pa i ova današnja, perfidno izbegavaju da sprovedu, čekajući da svi završe svoje živote prirodnim putem, pa da proglase slučaj zastarelim.

Porodice zahtevaju da se kazne, za svoj stravični zločin, svi oni koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS. To su, državno i vojno rukovodstvo zločinačkog režima i pod komandom Slobodana Miloševića i SPS i njegove žene i njezine ubilačke igračke JUL, koja je tada strahovladala RTS.  Pojedinci, imaju značajnu ulogu i u današnjoj vlasti.

Njihov memorijalni centar je u njihovim glavama, u srcu, mislima, snovima. On je tamo gde su streljani njihovi jedini i najmiliji i u čijoj blizini je pozorište za decu, koju oni neče nikada imati, niti videti više.

Za one druge, memorijalni centar je jedno nepotrebno zdanje, koje će odneti novac, a doneti samo stalni strah od krivice.

Noću, tamo gore, gde su u trenutku svi nestali, doleću golubovi da prespavaju. Vetrovi pokušavaju da odnesu jednu žutu pocepanu zavesu, koja uporno leprša. Dve stolice i nečujna golema tuga i jauci koji izlaze iz tih zidova. Tu su njihove duše…

Tako treba i da ostane. Da niko ne skrnavi mesto gde su streljani od strane onih, koji su govorili njihov jezik, imali imena slična njihovim, radili svaki dan s njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi. To je ono što najviše razdire dušu i boli.

Pre godinu dana, kao i svih proteklih godina, stajale su porodice pod vedrim nebom i mesecom, na ovom istom mestu.  

Stajalo je rukovodstvo RTS prošle godine, a možda će i večeras, po dužnosti, ne osećajući ništa, sem aprliske jutarnje hladnoće i pitanja: Kad će već jednom ovo da se završi, pa da idemo kući ?

U vojnom Operativnom centru u Podgorici, presretnuta je i dešifrovana poruku iz Avijana, o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu. 

Tu joj se gubi svaki trag… Kao i Srbiji. 

Smrt ne postoji. Ljudi umiru tek kad ih svi zaborave! 

 

 

 

                                                                 

# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD