Jedna kritika spoljne politike EU

 

Istorijskom dostignuću mira unutar Evrope univerzalnih normi protivreči spoljna nestabilnost pospešena nasilnim i nekoherentnim intervencijama kaže BRANKO MILANOVIĆ u svom članku na nemačkom protalu SOCIAL EUROPE objavljenom 05.februara pod originalnim naslvom Da li Evropska Unija generiše spoljašnju nestabilnost?

 
         Branko Milanović

Evropska Unija s pravom je predmet divljenja zbog toga što je onemogućila ratove između svojih zemalja članica. Ovo nije malo dostignuće za kontinent koji se poslednjih dve hiljade godina nalazi u polu-permanentnom ratnom stanju.

Ne samo što ne možemo da zamislimo da tradicionalni antagonisti iz XIX i XX veka, poput Francuske i Nemačke, ikada ponovo zarate, već se isto može reći i za druge manje poznate animozitete koji su periodično dovodili do krvoprolića: između Poljaka i Nemaca, Mađara i Rumuna, Grka i Bugara. Nezamisliva je i ideja da Velika Britanija i Španija mogu da, povodom Gibraltara, izvedu reprizu Folklandskog/Maldivskog rata.

Destabilizovano

Međutim, stvaranje interne geopolitičke stabilnosti nije, tokom poslednje dve decenije, bilo praćeno eksternom geopolitičkom stabilnošću na obodima unije. Većina velikih zemalja članica EU (Velika Britanija, Poljska, Italija, Španija) učestvovalo je, često rado, u Operaciji Sloboda Iraku, koja je dovela do smrti nekih pola miliona ljudi, dodatno destabilizovala bliski istok i stvorila Islamsku državu.

Onda, naizgled ne naučivši ništa iz ovog fijaska, Francuska i Italija predvodile su još jedno svrgavanje režima, ovaj put u Libiji. To se završilo anarhijom, još jednim građanskim ratom, dvema suprotstavljenim vladama i blokadom u Savetu bezbednosti UN koja će trajati godinama – pošto je jasno da Kina i Rusija neće u doglednoj budućnosti glasati za odobravanje još jedne zapadne vojne intervencije.

Ratovi duž pojasa od Libije do Afganistana, u kojima su zemlje članice EU učestvovale, bili su neposredni uzroci velikog priliva izbeglica od pre par godina, koji je i danas prisutan. (Kao što sam drugde pisao, osnovni razlog za migracije predstavlja velika razlika u prihodima između Evrope, s jedne strane, i Afrike i „šireg Bliskog Istoka“, s druge strane ali ratovi su prouzrokovali njihovo intenziviranje.)

Sledeći primer generisanja nestabilnosti je Ukrajina, u kojoj je tadašnja vlada Viktora Janukoviča, nakon što je samo odložila potpisivanje sporazuma sa EU, zbačena s vlasti 2014. godine i pučolikom pokretu koji je imao podršku Unije. Razložno je verovati da je situacija u kojoj je isti sporazum između EU i Ukrajine potpisan, u kojoj nema rata u istočnoj Ukrajini i u kojoj je Krim i dalje deo Ukrajine bila daleko poželjnija od trenutne situacije, koja preti da preraste u rat mnogo većih razmera.

Konačno, razmotrimo slučaj Turske, koja je potpisala sporazum o pridruživanju Evropskoj ekonomskoj zajednici još 1963 i koja provela više od pola veka u čekaonici za punopravno članstvo. Prvi period vladavine Redžepa Tajipa Erdogana bio je u znaku pro-evropskih politika, želje da se izgradi „islamska demokratija“, prema kalupu hrišćanskih demokratija Italije i Nemačke i uspostavljanja civilne kontrole nad vojskom. Ali shvativši da, zbog svoje veličine i verovatno zbog svoje dominantne religije, Turska nikada neće biti priznata kao deo Evrope, navela je Erdogana da, postepeno, krene u jednom sasvim drugom pravcu – sa skoro nikakvim izgledima da će se ikada vratiti na svoje prvobitno pro-evropsko stanovište.

To čekanje bez kraja, sa na sličan način oduženim prgovorima oko nečega što je sada 35 poglavlja o kojima mora da se postigne saglasnost zemlje kandidata i svih 28 (ili uskoro 27) zemalja članica, razlog je nezadovljstva sa EU na Balkanu. Davno su prošli dani kada je Grčka mogla da postane članica nakon samo par meseci (ako i toliko) pregovora i sporazuma između predsednika Francuske Valerija Giskarda d’Estaing-a i kancelara Nemačke Helmuta Schmidt-a. Evropski blef – nema ni štapa ni šargarepe – iako dugo skrivan iza vela pregovora nedavno je stavljen na probu od strane Kosovskog rukovdstva kada se ono upustilo u trgovinski rat sa Srbijom. EU je mogla samo  da izražava svoje „žalenje“ i bila je izravno ignorisana. U prošlosti ni Kosovo ni bilo koja druga balkanska zemlja ne bi se usudile da tako otvoreno prkose Evropi.

Sporo i sa oklevanjem

Sve ovo znači da Evropi treba jedna daleko bolje osmišljena spoljna politika prema njenim susedima. Već postoje znaci da ona ide u tom pravcu ali čini to presporo i sa prevelikim oklevanjem. Multilateralni sporazum sa Afrikom neophodan je kako bi se regulisale migracije sa najbrže rastućom populacijom i sa najnižim dohodkom. Mnogo veće evropske investicije – opipljive, a ne puke konferencije – su neophodne. Umesto da se žali na kinesku inicijativu „Put i pojas“, Evropa bi trebalo da oponaša – i, ako želi da kontrira širenju političkog uticaja Kine, da uloži vlastiti novac kako bi stvorila više prijatelja u Africi. Sličan set mnogo proaktivnijih politika neophodan je u okviru mediteranske incijative, dok se vojnih opcija u regionu treba odreći sa istom nedvosmislenošću kao i unutar unije.

Kada su u pitanju potencijalne zemlje članice, kao onima na Balkanu i zapadnim republikama bivšeg Sovjetskog Saveza, beskonačne pregovore treba zameniti bilo posebnim statusom bez očekivanja prijema u članstvo EU ili jasnije, vremenski ograničene pregovore koji vode ka članstvu. I jedna i druga opcija bi bolje iznele očekivanja i izbegle gomilanje resentimana i frustracija.

Najvažniji izazov jeste odnos sa Turskom. EU nema plan za Tursku nakon Erdogana; niti može bilo šta da ponudi sekularnoj opoziciji u Turskoj jer nije sasvim sigurna da li želi Tursku kao člana ili ne. Trebalo bi da bude više nego očigledno da evropska Turska, sa svojim ogromnim ekonomskim potencijalom i uticajem na Bliskom Istoku, bila veliki ekonomski i strateški adut. Takva Turska bi se drugačije ponašala u Siriji i Anadoliji jer bi imala podsticaj da prati evropska pravila.

Ovo preosmišljavanje politike EU prema susedima, ukratko, poziva na tri stvari: veću ekonomsku pomoć Africi, prestanak podrške ratovima i promenama režima i mnogo jasnija pravila i vremenski okviri za pristupne pregovore.

 

* Autor je  srpsko-američki ekonomista. Stručnjak za pitanja razvoja i nejednakosti gostujući profesor na Diplomskom centru Gradskong Univerziteta u Njujorku (CUNY) i pridruženi viši istraživač pri Luksemburškoj Dohodovnoj Studiji (LIS). Bio je vodeći ekonomista u istraživačkom odseku Svetske banke
# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD