Zašto Putin i Rusija brane Madura?

 

To u svom članku objašnjava ugledni svetski nedeljnik THE ECONOMIST koji je na njegovom portalu objavljen 04.februara 2019. pod originalnim naslovom  Vladimir Putin se u Venecueli bori za vlastitu budućnost, ocenjujući kako se Maduro ne brani samo zato što je autokrata koji se suprotstavlja Americi već i zbog toga što bi njegov pad ugrozio na desetine milijardi koje je Rusija investirala u Venecuelu

Jednog jutra septembra 2009. godine, u rezidenciji Dimitrija Medvedeva. Tadašnjeg predsednika Rusije, jato moćnih figura iz Kremlja izređalo se da pozdravi dragog gosta: Huga Čaveza, predsednika Venecuele. „Nedostajao si mi,“ rekao je g. Medvedev Komadantu, tipično neformalnim ruskim. „Ti si moj prijatelj i drug Dmitrij,“ odgovara Čavez, prenoseći pozdrave „zajedničkih prijatelja“ među kojima su Muamer Gadafi i Bašar al-Asad. „Rusija je ponovo velesila,“ nastavlja on, „i Venecuela predstavlja nukleus tog stuba moći u Latinskoj Americi.“

Od tada je Gadafi bio ubijen a g. Asad opstaje samo zahvaljujći ruskom oružju. Budućnost Čavezovog naslednika, Nikolasa Madura, visi o koncu. Demonstranti su na ulicama Karakasa. Zemlje Latinske Amerike i SAD su priznale opoziciju za legitimnu vladu Venecuele. Evropa saoseća sa njima. Rusija, međutim, smatra da su njeni vitalni interesi povezani sa opstankom g. Madura.

Aleksandard Gabuev iz Karnegijeve zadužbine, koji je kao novinar izveštavao o Čavezovoj poseti Moskvi 2009. godine, smatra da je sastanak sa g. Medvedevom predstavljao prekretnicu. Pre toga, kaže on, Rusija je gledala na Venecuelu samo kao na naftom bogato tržište za njeno oružje. Čavezov populizam i anti-amerikanizam su bili čist bonus. Ali 2008. godine, kada su g. Medvedev i Vladimir Putin zamenili mesta predsednika i premijera, stvari su počele da se menjaju. Svetska ekonomska kriza i pad cena nafte je teško je pogodio Rusiju, dok je njen rat sa Gruzijom iz 2008. godine otkrio sukob sa Zapadom.    

Na tom sastanku Čavez je saopštio da će Venecuela priznati otcepljene teritorije Južne Osetije i Abhazije, kojima je Kremlj pomogao da se otcepe od Gruzije u postupku koji je praktično predstavljao aneksiju. Čaveza je pridobila mahnita diplomatija Igora Sečina, Putinovog najbližeg saradnika i zamenika ministra za energetiku, koji je takođe bio član upravnog odbora Rosneft-a, najveće naftne kompanije u zemlji. G. Sečin je bio zadužen za odnose Rusije i Venecuele, Nikaragve i Kube, pri čemu je pridobio i nikaragvansko priznanje otcepljenih gruzijskih teritorija.

Priznanje Venecuele imalo je svoju cenu. Kremlj joj je dao zajam od 2.2 milijarde dolara za kupovinu ruskog naoružanja i formirao je konzorcijum pet velikih firmi iz oblasti energetike koji je trebalo da investira u venecuelanska naftna polja. Četiri kompanije su nakon toga u tišini izašle iz tog konzorcijuma, ostavivši Rosneft da se nosi sa rizicima. Od 2006. godine Rusija je Venecueli pozajmila makar 17 milijardi dolara. Deo ovog duga je bio restruktuiran, ali Venecuela i dalje duguje 6 milijardi, pola od te sume duguje Rosneftu. Umesto da diversifikuje svoje investicije, Rosneft je nakon Čavezove smrti nastavio da gomila investicije u Venecuelu.Maduro je to uzvratio priznavanjem ruske aneksije Krima i dodeljivanjem dodatnih licenci Rosneftu. G. Sečin je raspršio zabrinutosti zbog izloženosti u Venecueli koji su poticale od nekih članova vlade, tvrdeći da bi Rusija trebalo da podrži zemlju kao paravan u zadnjem dvorištu SAD, baš kao što su Ukrajina i Gruzija služile kao paravani SAD u ruskoj sferi uticaja.

Ovaj argument je bio dodatno poduprt Madurovom posetom Moskvi u Decembru 2018. godine, dok su pritisci na njega u njegovoj zemlji rasli. Par dana kasnije Rusija je poslala dva TU-160 bombardera sa bojevim glavama u Karakas. Ovaj vazdušni performans na razdaljini od 10.000 kilometara podstakao je Majk Pompea, državnog sekretara SAD, da ih u tvitu denuncira kao „dve korumpirane vlade koje traće javna sredstva i zatiru slobodu i pravdu“. Sečin, šef Rosnefta, nije vođen isključivo geopolitikom. Ne samo što je Rosneftu tajno ponuđeno vlasništvo nad nekoliko naftnih projekata, on je takođe, prema izveštavanju Rojtersa, postao posrednik u prodaji nafte iz Venecuele širom sveta, ozloglašeno netransparentnom i lukrativnom poslu. Dosta ove nafte na kraju završi u rafinerijama SAD (uprkos sankcijama Rusiji) jer se prodaje preko posrednika, poput firmi koje se bave trgovinom nafte.

Rečima G. Gabuev-a, „jedan čovek i jedna firma koja ima pristup G. Putinu privatizovala je rusku spoljnu politiku i državne resurse“. Dakako, zamagljivanje linije između privatnih i državnih interesa jedna je od glavnih karakteristika Putinove vladavine.

Još jedan naizgled umešan poslušnik iz Kremlja je Evgenij Prigozin, ugostitelj koji je pretočio svoje veze sa g. Putinom u ugovore o snabdevanju vojske i koji je navodno kontrolisao trol fabriku koja hakovala izbore u SAD 2016. Nezavisni ruski mediji tvrde da je g. Prigozin glavni vlasnik Wagner-a, kompanije iznajmljivanja individualnih vojnika po ugovoru koji delaju u Ukrajini, Siriji i delovima Afrike (iako on poriče da grupa uopšte postoji). Nekoliko stotina Wagner-ovih plaćenika je sada navodno doletelo u Venecuelu.

Tatjana Vorozejkina, ruski stručnjak za Latinsku Ameriku, tvrdi da je izdubljivanje institucija i privatizacija državne moći upravo ono što Rusija i Venecuela imaju kao zajedničku karakteristiku. „Kada ljudi koji kontrolišu izvršnu vlast kontrolišu i najlukrativnije ekonomske resurse zemlja se pretvara u institucionalnu pustinju. U ovakvim situacijama bilo kakva destabilizacija je ekstremno opasna,“ kaže ona.

Ovo nam pomaže da objasnimo odbranaški stav Rusije prema pobuni protiv g. Madura. „Svedoci smo kako (gomila) izglasava novog šefa države na trgu uprkos ustavu“, tvitovao je g. Medvedev. (Među odgovorima su bile i izjave „budalo, što si davao Maduru 17 milijardi dolara u zajmovima“ i „ti si sledeći“.) Državna televizija pripisuje odgovornost  za nemire u Venecueli, kao i za revoluciju u Ukrajini 2014. godine, mešanju SAD i upozoravaju na sličan scenario kod kuće.  

Rusija nije raspoložena za revoluciju, ali kako gđa. Vorozejkina kaže, Venecuela služi kao nauk da opozicioni pokret, koliko god da u jednom trenutku izgleda demoralisano, može da se konosoliduje za tren oka. Aleksej Navalni, glavni opozicioni prvak u Rusiji, pozdravio je proteste u Karakasu. On kritikuje Kremlj zbog korupcije i zbog toga što svake godine u Venecueli protraći više novca nego što u svojoj zemlji ulaže u zdravstvo i obrazovanje.Putin, koji prema ustavu služi svoj poslednji predsednički mandat, gleda na Venecuelu kao na mogući presedan. Isto tako, bez sumnje, gledaju na stvari i ruske bezbednosne službe i opozicionari. Predsednik mora da demonstrira snagu jednima i drugima. Sprečavanje svrgavanja autoritarnih režima jedna je od fiksacija g. Putina nakon Gadafijeve nasilne smrti, za koju se kaže da je duboko uticala na njega.

Vladimir Frolov, spolno-politički analitičar, tvrdio je u svojoj nedavnoj kolumni da podrška promeni režima u Venecueli od strane SAD predstavlja izazov osnovnom uverenju g. Putina u „neograničen suverenitet“ i pravo vladara da upotrebe silu kako bi ostali na vlasti. On misli da je ovo, a ne nepromišljene ruske investicije u Venecuelu,  glavni razlog iza nastojanja da se spreči svrgavanje g. Madura. Rusija je možda poslala Vagner trupe da ga zaštite od moguće pobune u njegovim vlastitim redovima. Kada su mu RIA Novosti postavile pitanje o prisustvu ruskih oružanih snaga, g. Maduro je se odveć previše bunio: „Ne mogu o tome da pričam. Nemam komentar. Nemam nikakav komentar. Nemam nikakv komentar na tu temu.“

Zapad pokušava da preseče novčane kanale g. Madura. U međuvremnu, prema pisanju Novaye Gazeta-e, nezavisnih ruskih novina, Rusija ga snabdeva gotovinom, prodajom zlata koje je Venecuela stavila na depozit u rusku centralnu banku na sigurno čuvanje, i avionima šalje dolare u Karakas. Na duže staze, kaže g. Gabuev, Moskva će možda pokušati da formira koaliciju sa Kubom i Kinom da održe g. Madura na površini. Ovo ne znači da će poslati svoje vazdušne snage u Karakas, kao što je to učinila u Siriji, ali uradiće sve što može da pomrsi planove SAD.

Ako Venecuela plane, Rusija uvek može da krivi SAD što su uništili njenu investiciju. Ali ako g. Maduro zaista i padne s vlasti, napušten od strane svoje vojske i omražen od svog naroda, g. Putin bi imao mnogo preče brige od protraćenih investicija.

 

# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD