Žuti prsluci i crne košulje



Sada kada je predsednik Emmanuel Macron ustuknuo pred francuskim masovnim protestnim pokretom, lopta se nalazi na terenu demonstranata. videće se da li će se oni opredeliti za demokratiju ili vandalizam – napisao je 5. decembra 2018. je poznati francuski filosof BERNARD-HENRI LÉVY na portalu PROJECT SYNDICATE pod originalnim daslovom ''Da li će žuti prsluci odbiti crne košulje''

 

Onog trenutka kada je francuska vlada otkazala planirano povećanje cena goriva zbog masovnih protesta bilo je jasno da će taj potez biti smatran neadekvatnim, beznačajnim i iznad svega nesposobnim da smanji tenzije. Čast tamo gde čast sleduje: Žuti prsluci tvrde da predstavljaju izraz narodne suverenosti. Oni sada, međutim, imaju veliku odgovornost.

Za početak, oni moraju da objave moratorijum na demonstracije i blokade koji bi trajao dovoljno dugo da omogući dijalog koji je predložio premijer Eduard Philippe, ako ne i duže.

Konkretno, trebalo bi da se distanciraju od uznemirujućeg pokreta „Četvrtog čina“ 8. decembra, koji se od prošle subote zakuvava na Facebook-u, za koji svi očekuju da će biti nasilniji, destruktivniji i tragičniji od demonstracija koje su već u toku. Već je bilo previše smrti, povreda i štete (kojom su obuhvaćeni i neki od najčuvenijih spomenika u Parizu).

Ako Žuti prsluci zaključe da ih je mašinerija koju su pokrenuli nadvladala, i ako više ne budu mogli da zaustave IV Čin, oni moraju biti spremni da tokom protesta pomognu policiji da istera na čistinu nasilničke „crne košulje“ koje će se kretati među njima. Budući da će se rušioci sa ekstremne desnice kao i levice skoro sasvim sigurno ponovo pojaviti da vandalizuju, terorišu i opoganjuju, na Žutim prslucima, još jednom, leži odgovornost da još jednom, ovaj put iskreno, kažu: Ne u naše ime. Bez obzira na to da li će Žuti prsluci proglasiti moratorijum ili nastaviti sa protestima, ništa za njih ne bi bilo toliko korisno kao distanciranje – odlučno i nedvosmisleno – od svih političkih profitera koji bi da se okoriste njihovom mukom. 

Tim oportunista je dobro poznat: Evo ga Jean-Luc Melenchon koji, nakon što je završio na četvrtom mestu na predsedničkim izborima na kojima je pobedio Emmanuel Macron 2017. godine, sada očajnički traži nove sledbenike. Tamo je Francios Ruffin, vođa pokreta protiv politike štednje Nuit debout, sa svojim neodgovornim anti-republikanskim pozivima „Ostavka Macron!“  A u jednom uglu je i Marine Le Pen, koja komično oscilira između dičenja i kajanja usled svog poziva prošle subote da se zauzme Champs Elysees što ju je učinilo odgovornom za neke od najgorih stvari koje su tamo učinjene i izrečene.

Tu su i intelektualci koji, u maniru Luc Ferry-a i Emmanuel Todd-a, sugerišu da možda nije bilo „slučajno“ to što su rušioci tako lako došli do, upali u i rasturili Trujumfalnu Kapiju. Takva vrsta retorike postavlja najgoru od svih zamki za populistički pokret: zamku zavereničkog načina mišljenja.

Drugim rečima, Žuti prsluci su na prekretnici. Ili će biti dovoljno odvažni da zastanu i iskoriste vreme da se organizuju, i tako krenu putem ne toliko drugačijim od Makronove La Republique en Marche!, koja, posmatrano iz današnje perspektive, liči na starijeg blizanca Žutih prsluka. I Makronov pokret je imao levo i desno krilo. I on je znao da predstavlja novo političko telo, koje se uključuje u dijalog, ili čak obračun, koji će dovesti do poštenog obračuna sa siromaštvom i visokim troškovima življenja. Ako Žuti prsluci naprave pokret koji dospe do visina Makronovog, mogao bi ispiše novu stranicu i istoriji Francuske.

A može se ispostaviti da Žutim Prslucima nedostaje odvažnost i da će se zadovoljiti tričavim zadovoljstvom što su ih videli na televiziji. Dozvoliće sebi da se opiju prizorom analitičara i stručnjaka la France d’en haut (francuske elite) koji jedu iz njihovih dlanova i vise na svakoj njihovoj reči. 

Ali ako Žuti prsluci dozvole da stastvena mržnja prevlada nad autentičnim bratstvom i odluče da ruše, a ne da reformišu, životima skromnih i ranjivih ljudi doneće samo haos, a ne napredak. Strovaliće se u najmračnije dubine političkog mraka i završiti na smetlištu istorije, gde će moći da trljaju dlanove sa drugim žutima, onima s početka dvadesetog veka,  „Žutim socijalistima“ pro-fašističkog sindikalca Pierre Bietry-a.

Žuti prsluci moraju da se odluče: Ili demokratsko preosmišljavanje ili unapređena verzija nacional socijalističke lige; ili volja da se popravi ili poriv da se uništi. Odluka će zavisiti od istorijske suštine pokreta – od toga da li su njegovi refleksi dobri ili loši i da li, kada se podvuče crta, imaju političku i moralnu hrabrost.

I tako se lopta sada nalazi na terenu Žutih prsluka. Imaju inicijativu kao i Makron. Da li će kazati, „Da, mi verujemo u republikansku demokratiju?“ Da li će to reći jasno i glasno, bez okolišanja? Ili će se svrstati u tradiciju paranoičnog nihilizma i zagaditi svoje redove političkim vandalima koje Francuska i dalje obilato proizvodi?   

 
 
*radni prevod i bold FBD




# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD