DOLAZE TEŠKA VREMENA
BUSINESS INSIDER, internet portal, New York, SAD, 24. januar 2017.

Ovo nisu vremena u kojima se radi sve po starom.
Želim vam sve najbolje u ovom nemirnom svetu.
George Soros

Mnogo pre nego što je Donald Tramp bio izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država svojim prijateljima sam poslao prazničnu čestitku u kojoj je pisalo: „Ovo nisu vremena u kojima se radi sve po starom. Želim vam sve najbolje u ovom nemirnom svetu.“ Sada osećam potrebu da podelim ovu poruku i sa ostatkom sveta.

Ali pre toga vam moram reći ko sam ja i za šta se zalažem.

Ja sam osamdesetšestogodišnji Jevrej iz Mađarske koji je postao državljanin SAD nakon okončanja Drugog svetskog rata. Još u ranim godinama svog života naučio sam koliko je važno kakav politički režim je na snazi. Događaj koji me je formirao kao ličnost bila je okupacija Mađarske od strane Hitlerove Nemačke 1944. godine. Verovatno bih tada stradao da moj otac nije shvatio težinu situacije. Pribavio je lažne identitete za svoju porodicu i mnoge druge Jevreje; većina nas je, zahvaljujući njegovoj pomoći, preživela.   

Pobegao sam iz Mađarske 1947. godine, u kojoj je tada već vladao komunizam, u Englesku. Dok sam bio student na Londonskoj Školi za Ekonomiju na mene je izvršio uticaj filozof Karl Poper i tada sam razvio svoju filozofiju koja je u svojim temeljima kao dva stuba imala načelo pogrešivosti i refleksivnosti. Napravio sam razliku između dve vrste političkih režima: onih u kojima narod bira svoje vođe koji onda treba da se staraju o interesima biračkog tela i onih u kojima vladari imaju tendenciju da manipulišu svojim podanicima u službi ostvarivanja interesa vladara. Pod Poperovim uticajam prvu vrstu društva sam nazivao otvorenim a drugu zatvorenim. 

Ova podela je previše uprošćena. Postoje mnogi stepeni i varijacije kroz istoriju, od dobro funkcionišućih modela do propalih država i mnogi različiti nivoi vlasti u bilo kojoj datoj situaciji. Uprkos tome, mislim da je razlikovanje između ta dva vida društava korisno. Postao sam aktivni promoter prethodnog i protivnik potonjeg.

Za mene je sadašnji trenutak u istoriji veoma bolan. Otvorena društva se nalaze u krizi dok su mnogi vidovi zatvorenih društava – od fašističkih diktatura do mafijaških država – u usponu. Kako je ovo moglo da se dogodi? Jedino objašnjenje koje mogu da pronađem jeste to da izabrane vođe nisu uspele da ispune legitimna očekivanja i težnje svojih glasača i da je taj neuspeh naveo biračka tela da budu razočarana sa preovlađujućim vidovima demokratije i kapitalizma. Prostim jezikom rečeno mnogi ljudi su osećali da su elite uzurpirale njihovu demokratiju.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza SAD su ostale jedina velesila koja je bila jednako posvećena principma demokratije i slobodnog tržišta. Od tada je globalizacija finansijskih tržišta, predvođena njenim zagovornicima koji su tvrdili da globalizacija dovodi do uvećanja ukupnog bogatstva, predstavljala glavni trend u svetu. Na kraju krajeva gubitnicima bi ipak nešto preostalo ako bi njihove gubitke nadomeštali dobitnici.

Ovaj argument je bio varljiv jer je ignorisao činjenicu da dobitnici retko, ako ikada, pružaju kompenzaciju gubitnicima, ali potencijalni dobitnici su potrošili dovoljno novca za promociju tog argumenta da je on na kraju preovladao. To je predstavljalo pobedu pobornika nesputanog slobodnog preduzetništva ili kako ih ja zovem „tržišnih fundamentalista“. Globalizacija se širila svetom kao šumski požar zbog toga što finansijski kapital predstavlja nezamenjivi sastojak ekonomskog razvoja i zato što je malo zemalja u razvoju bilo u stanju da generiše za razvoj neophodne količine kapitala. Finansijski kapital je tako mogao slobodno da se kreće i izbegava oporezivanje i regulisanje. 

Globalizacija je imala dalekosežne ekonomske i političke posledice. U izvesnoj meri je doprinela smanjivanju ekonomske nejednakosti između bogatih i siromašnih zemalja ali je zato dovela do uvećanja nejednakosti između bogatih i siromašnih kako u bogatim tako i u siromašnim zemljama. U razvijenom svetu glavnica dobiti je otišla vlasnicima finansijskog kapitala koji čine manje od jednog procenta stanovništva. Nepostojanje politika redistribucije predstavlja glavni razlog nezadovoljstva koji protivnici demokratije eksploatišu. Međutim, bilo je i drugih faktora koji su tome doprineli, naročito u Evropi.

Strastveno sam podržavao Evropsku uniju još od njenog osnivanja. Smatrao sam da ona predstavlja otelovljenje ideje otvorenog društva: udruženje demokratskih zemalja voljnih da žrtvuju deo svog suvereniteta u ime opšteg dobra. Otpočela je kao smeli eksperiment nečega što je Poper zvao „postepenim društvenim inžinjeringom“. Rukovodstva su zacrtala ostvarive ciljeve i precizan vremenski okvir i mobilisala političku volju neophodnu da se oni ostvare sa potpunom svešću da će svaki korak zahtevati dodatni iskorak napred. Tako se Evropska Zajednica za ugalj i čelik razvila u Evropsku uniju.

Ali onda je nešto pošlo strašno naopako. Nakon kraha 2008. godine dobrovoljna zajednica ravnopravnih transformisala se u odnos između poverilaca i dužnika u kojoj su dužnici imali teškoće u ispunjavanju svojih obaveza i u kojem su poverioci postavljali uslove kojima su dužnici morali da se povinuju. Taj odnos nije bio ni doborovoljan ni ravnopravan.  

Nemačka je postala sila hegemon u Evropi ali nije ispunila obaveze koje svi uspešni hegemoni moraju da ispunjavaju, naime da se ne vodi isključivo svojim ličnim interesom već i interesom onih ljudi koji od hegemona zavise. Uporedimo ponašanje SAD nakon Drugog svetskog rata sa ponašanjem Nemačke nakon kraha 2008. godine: SAD su pokrenule Maršalov Plan, koji je doveo do nastanka EU dok je Nemačka nametnula program štednje koji služio njenim uskogrudim ličnim interesima.  

Pre nego što se ujedinila Nemačka je predstavljala glavnu pokretačku snagu evropskih integracija: uvek je bila spremna da doprinese malo više kako bi ugodila onima koji su pružali otpor. Sećate se nemačkog doprinosa ispunjavanju uslova koje je Magret Tačer istakla za zajednički budžet EU?

Ispostavilo se međutim da je ujedinjenje Nemačke po načelu 1:1 bilo veoma skupo. Nakon kolapsa „Lehman Brothers“-a, Nemačka se nije osećala dovoljno bogatom da preuzima bilo kakve dodatne obaveze. Kada su evropski ministri finansija deklarisali da neće biti dozvoljeno da nijedna druga finansijska institucija od sistemskog značaja propadne, nemačka Kancelarka Angela Merkel je, nakon što je ispravno protumačila želje svog biračkog tela, saopštila da sve države članice treba same da se staraju o svojim institucijama. To je predstavljao početak procesa dezintegracije.

EU i eurozona su postajali sve disfunkcionalniji nakon Kraha iz 2008. godine. Preovlađujući uslovi su postajali sve udaljeniji od onih koje je propisivao Mastrihtski sporazum, ali izmena sporazuma je postajala sve teža dok na kraju nije postala nemoguća zbog toga što nije mogla da prođe proces ratifikacije. Eurozona je postala žrtva prevaziđenih zakona; nasušno neophodne reforme tih zakona su se mogle sprovoditi samo pronalaženjem načina da se oni zaobiđu. Zbog toga su institucije postajale sve kompleksnije a biračka tela sve otuđenija.

Uspon anti-EU pokreta je dodatno sputao funkcionisanje institucija. Te sile dezintegracije su dobile moćan podstrek 2016. godine, prvo usled Brexit-a, onda izborom Donalda Trampa za predsednika SAD i konačno odbijanjem predloženih ustavnih reformi od strane italijanskog biračkog tela 4. Decembra.

Demokratija se sada nalazi u krizi. Čak i SAD, vodeća svetska demokratija, je izabrala prevaranta i nabeđenog dikatora za svoga predsednika. Iako je Tramp ublažio retoriku od kada je izabran on ipak nije promenio ni svoje ponašanje ni svoje savetnike. Njegov Kabinet sačinjavaju nesposobni ekstremisti i penzionisani generali.

I šta nas sada očekuje?

Uveren sam da će demokratija dokazati svoju stamenost u SAD. Njen Ustav i institucije, uključujući tu i sedmu silu (novinarstvo), su dovoljno jake da se odupru ispadima izvršne vlasti i  da spreče nabeđenog diktatora da to postane i u praksi. 

Ali SAD će u doglednoj budućnosti biti zauzete unutrašnjim sukobima i manjine na udaru nove administracije  će trpeti. SAD neće biti u stanju da štite i promovišu demokratiju u ostatku sveta. Naprotiv, Tramp će imati veće simpatije prema diktatorima. To će omogućiti nekima od njih da postignu sporazum sa SAD, dok će drugima ostaviti odrešene ruke. Tramp će biti skloniji pravljenju dogovora nego branjenju principa. Nažalost to će biti dobro dočekano među njegovim biračima.  

Naročito sam zabrinut za sudbinu EU, koja je u opasnosti od potpadanja pod uticaj ruskog Predsednika Vladimira Putina, čiji je model vladanja nepomirljiv sa konceptom otvorenog društva. Putin se nije samo posredno okoristio od nedavnih događaja; on je naporno radio na tome da dođe do njih. Prepoznao je slabosti svog režima: on može eksploatisati prirodne resurse ali ne može generisati ekonomski rast. Osećao se ugroženim od strane „obojenih revolucija“ u Gruziji, Ukrajini i na drugim mestima. Prvobitno je pokušao da stavi pod šapu društvene mreže. Onda je, u jednom brilijantnom zaokretu, počeo da eksploatiše poslovne modele kompanija u toj oblasti za širenje dezinformacija i lažnih vesti, dezorijentišući na taj način birače i destabilizijući njihove demokratije. Tako je potpomogao Trampov izbor za predsednika.

Isti scenario će se verovatno odigrati i na izborima u Evropi 2017. godine u Holandiji, Nemačkoj i Italiji. U Francuskoj su dva vodeća kandidata bliska Putinu i žele da mu izađu u susret. Ko god od njih bude pobedio, Putinova dominacija nad Evropom će postati svršen čin.

Nadam se da će evropski lideri kao i građani Evrope shvatiti da ovo ugrožava njihov način života i vrednosti na kojima je EU utemeljena. Problem je u tome što se metod koji je Putin koristio da destabilizuje demokratiju ne može koristiti da se povrati poštovanje prema činjenicama i normalan pogled na stvarnost.

Sa ekonomskim rastom koji je u zaostajanju i izbegličkom krizom koja izmiče kontroli, EU se nalazi na ivici raspada i prolaženja kroz prilike slične onima koje su nastale nakon raspada Sovjetskog Sveza ranih devedesetih godina. Oni koji veruju da se EU mora spasiti kako bi se ponovo osmislila moraju da urade sve što je u njihovoj moći da bi doveli do boljeg ishoda. (GEORGE SOROS, preveo Luka Jovanović)

 

 

*naslov i bold FBD