Makedonska antikatarza  uz pratnju madjarskog čardaša


Ko je pretrpeo najveću štetu posle spektakulatnog bega bivšeg makedonskog premijera Gruevskog u Madjarsku?! Više od svih to su makedonski gradjani, društvo i država napisao je LJUPČO POPOVSKI u svom komentaru u makedonskom dnevniku NEZAVISEN VESNIK, objavljenom 18. 11.2018. pod originalnim naslovom ''ANTIKATARZA UZ ČARDAŠ''


               Ljupčo Popovski


Spektakularni nestanak Nikole Gruevskog iz Skoplja podstakao je svakojake teorije zavera kojih se Makedonija nikako neće moći rešiti. Osnovna teza ovih teorija je da je nestanak isplaniran sporazumno na najvišem nivou aktuelne vlade sa Gruevskim, da bivši premijer pobegne iz zemlje, da jednostavno skrenu pogled kako bi mogao da pobegne u zemlju u kojoj će biti zaštićen. Saopštenje iz Budimpešte da je nekako došao tamo i zatražio azil dočekano je anti-katarzično u Makedoniji – raspršivanjem čak i najmanjeg atoma poverenja u institucije i apsolutnom skepsom prema iskrenosti političara, čak prema njihovom elementarnom moralu. Ove teorije zavere kao da su dobile svoju konačnu potvrdu kratkim saopštenjem Gruevskog, uz koju bi mogle da idu slike uz sto nekog restorana u Budimpešti u kojem obično jedu gulaš, piju Tokaj vino i slušaju čardaš.

Bilo bi naivno u potpunosti odbaciti ove priče o dobronamernoj zaveri u kojoj svi akteri za sebe izvlače neku korist. Premijer Zoran Zaev bi mogao da progura kapitalni projekat svoje vladavine – sporazum sa Grčkom; Gruevski bi nestao iz vidokruga kako ne bi sprečio druge članove parlamenta da se pridruže dvotrećinskoj većini neophodnoj za izglasavanje izmena Ustava, a Hristijan Mickovski bi se rešeio senke koja upravlja VMRO-DPMNE-om i konačno preuzeo kormilo u stranci. To možda deluje logično ali glavno pitanje je ima li tu dobitnika.

To svakako ne bi bio Nikola Gruevski, bez obzira na činjenicu što je zatvor zamenio za slobodu u izgnanstvu. Priče o njegovom patriotizmu pale su u mutne vode Lepenice, sve one njegove patetične izjave u kojima je zahtevao da bude uhapšen i bačen u zatvor, ako  vlada ostavi njegovu stranku i Makedoniju na miru, sada deluju kao ekstremno falš roba. Sasvim je moguće da je u banke koje kontroliše njegov bliski prijatelj Viktor Orban transferisan veliki deo novca koji je pokraden ranijih godina, jer čak i u izgnanstvu čovek mora da živi što udobnije i da radi što manje. Njegova sudbina je zapečaćena sa potvrdom da je on makedonska verzija bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, koji je pobegao iz svoje domovine kako bi potražio utočište u Putinovoj zemlji.

Poređenje sa Janukovičem je osnovano, a ne prozvoljno – obojca su upravljala zemljom uz stravičnu korupciju i potpuno podjarmljivanje pravosuđa, medija i velikog biznisa. Obojca su prebegla autokratskim režimima u kojima postoji veliko razumevanje za njihov despotizam. A kao i svaki despot, on s svoj očajnički potez stavlja u oblande patriotizma. Polazeći od toga, dve od četiri rečenice iz njegove Facebook poruke deo su ovog lažnog patriotizma: „Uvek ću biti veran makednonskoj stvari. Nikada neću odustati.“

Sa tim lažnim patriotizmom, dugo je pripremao svoje bekstvo koje je iziskivalo jaku logistiku, vodeče, blagonaklone vlasti, noćnu stražu, bezbedne nelegalne granične prelazi – i nekoga ko će mu, privremeno, poželeti dobrodošlicu. Sve ovo stavlja Gruevskog u mrežu kriminalnog podzemlja u regionu, koje ima široku podršku tajnih službi i kategoriju otpadnika iz vlastite otadžbine više nego medju patriote koji ostaje „veran stvari“.

Ali on očigledno nije mogao da se suoči sa stvarnošću. Sitni ljudi koji pate od ovog sindroma prosto ne mogu da se pomire sa stvarnošću koja njima liči na noćnu moru – gde kog đavola da potrošim svoj novac, kada nemam ni vlast ni slobodu. U ovom bekstvu od samog sebe svi ostali – kako prijatelji i saradnici tako i podeljena porodica – ostaju na cedilu.

Zoran Zaev je isto tako veliki gubitnik. Može da pokuša sa izgovorima da nije njegov posao da upravlja sudovima, koji su usled svoje čuvene birokratizacije i objašnjavanja pravila dostavljanja praktično omogućili ovo bekstvo, međutim, premijer je taj koji je odgovoran za sveukupnu situaciju u društvu. Između ostalog i za rad policije. Glasanje za sporazum sa Grčkom povezano je sa ključnim emocionalnim postulatom medju građanstvom o identitetu i imenu zemlje, ali ovo bekstvo osobe koja je sinonim za režim u čije rušenje je narod uložio prometejske napore – stavilo je Zaeva u lošu poziciju. Čak ga je približilo i ivici ambisa.

Ključno pitanje za Zaeva u ovom trenutku jeste koliko je opalo poverenje u njega. To poverenje ima nekoliko nivoa – da li je bio generalno upozoren i bio svestan da Gruevski može da pobegne; te kako policija funkcioniše kada priređuje onakve spektakle u zgradi u kojoj živi Gruevski i podzemnom uličnom lavirintu u sedištu VMRO-DPMNE. Ovo stvarno predstavlja veliku nedoumicu za Zaeva i Olivera Spasovskog – ako nisu imali osnovne obaveštajne podatke da je Gruevski pobegao iz zemlje dok je policija kucala na njegova vrata i pretresala kola, njihov rad bi mnogi mogli da okarakterišu kao amaterski. Objašnjenje da su telohranitelji Gruevskog, koji je mu dodelilood Ministarstva unurašnjih poslova, čekali ceo dan da se on pojavi na parkingu, a nije, izgledaju kao isečci iz stripa. U to vreme (možda već u ćetvrtak predveče) Gruevski je već prolazio neke planinske predele verovatno idući ka Srbiji, sve dok je javnost čekala da prođe vikend kako bi na njegova vrata ponovo mogli da zakucaju službena lica iz suda. 

Sud je u pravu kada su u pitanju birokratske procedure, policija osnovano čeka obaveštenje i naređenje suda, naravno - niko nije kriv što je Nikola Gruevski već uveliko šetao Dunavskim kejom ispod čuvenog Margaretinog mosta. Ovo spektakularno bekstvo će svakako škoditi celoj državi i značajno će uticati na njeno funkcionisanje. Odlazak u zatvor po osnovu potpuno sprovodive presude čoveka koji je bio gospodar režima trebalo je da bude znak da je sistem konačno polako počeo da funkcioniše na načelima demokratije, ali pravosudna i izvršna vlast nisu položile ovaj test. 

Objašnjenje u poruci  Gruevskog da je dobijao bezbroj pretnji po život proteklih dana, dalo je nomenklaturi VMRO i nov početak. Cela priča da Hristijan Mickoski i kamarila oko njega sprovode politički progon Gruevskog moraju sada da budu stavljena u tabak i bačena u jednu od mnogih soba palate besmisla. Od koga je Gruevski dobijao pretnje? Ljudi na vlasti? Ljudi iz stranke? Kriminalnih struktura koje su ga ucenjivale? Tvrdokornih patriota? Ili je prosto u pitanju preporuka mađarskih vlasti kako bi mogle da razmatre njegov zahtev za azil.

VMRO-DPMNE je napustio njen počasni predsednik usred najsuvlje pustinje, dok se partija zaklinjala u njega i branila ga do poslednjeg daha. Bez obzira na to koliko bekstvo liči na nekakvu pomoć Mickoskom, jer mu skida teško breme sa leđa, ono je u osnovi dramatično podrilo primarni  kredo VMRO – da patriote ostaju i da se bore. Ako je onaj koji je naglo pobegao usled pretnji „primljenih poslednjih dana“ i ostavio svoju hrabrost drugima koji su deo SPO procesa i suđenja 27. aprila – to pokazuje da je ceo sistem stranke bio pošast lažnih vrednosti. Zato je njegovo bekstvo udarac u samo srce VMRO i patetične priče o patriotizmu.

Postoji i još veći gubitnik od ova tri. Veći gubitnici su svi građani Makedonije, ceo sistem koji se za jedno veče sunovratio. Verovanje građana da je moguće drugačije društvo. To je veliko razočaranje u dostižnost pravde. Život svakog običnog građanina. U ovom trenutku saniranje ovih ruševina izgleda nemoguće.

# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD