EU i posredovanje u dijalogu Srbije i Kosova

 

EU kao posrednik između Srbije i Kosova nikad nije bia dovoljno jasna, pri čemu je Srbija dobijala šargarepe a Kosovo štapove,  napisao je JETON ZULFAJ za portal KOSOVO 2.0 u članku objavljenom 14. novembra 2018 pod originalnim naslovom ''EU mora obnoviti poverenje u svoju sposobnost posredovanja izmedju Kosova i Srbije'' koji je u originalnu napisan na engleskom jeziku


Jeton Zulfaj
 

U pokušaju da se sasvim normalizuju odnosi između Kosova i Srbije, EU je pokrenula, kroz Strategiju o proširenju, ideju o postizanju konačnog sporazuma kako bi se rešio spor između dveju država, a putem pravnoobavezujućeg dokumenta.

Nije bilo jasno tada, a nije ni sada, šta je EU mislila kada je iznela predlog o pravnoobavezujućem sporazumu, jer nije razradila ideju o tome kako i kada bi takav sporazum mogao da bude postignut. Ipak, sama zamisao, zajedno sa vestima da bi talas proširenja mogao da se desi 2025. godine, promenila je čitavu perspektivu u odnosu na dijalog između Kosova i Srbije.

Srbija je očekivala da će na kraju dijaloga postati punopravna članica EU, bez priznavanja kosovske nezavisnosti i bez žrtvovanja svojih bliskih veza sa Rusijom.

Svi znaju, sem Srbije, da je takva vizija problematična, a problem je da su takve pozicije međusobno nepomirljive. Srbija ne može da postane članica EU ako ima spor oko granice sa Kosovom ili ako se njena spoljna politika podudara sa onom u Moskvi. Pitanje koje se ovde postavlja jeste zašto se EU ne ponaša više kao Nemačka u tom smislu? Dosad je samo Nemačka bila jasna po pitanju puta Srbije ka EU.

Predugo podeljena i nedosledna EU

Oni koji blisko prate spoljnu politiku EU znaju da je predugo podeljena i nedosledna kada je reč o Balkanu, pa će tako ova nedoslednost, ako se ne shvati ozbiljno, imati dugoročne posledice koje će biti teško preokrenuti.

Neki efekti se već ispoljavaju. Pozicija EU prema regionu nalazi se u padu otkako je Mogerini postala visoka predstavnica Unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Neuspeh EU da progovori jednoglasno kada je u pitanju Balkan nije novost, ali jeste manjak volje da se nešto preduzme.

Posao Visoke predstavnice jeste da stvori utisak da postoji jedinstvo kada ono ne postoji. Ketrin Ešton (Catherine Ashton), prethodnica Mogerini, odradila je odličan posao u tom smislu. Ona je uspela da poveća uticaj EU na Balkanu tokom svog mandata tako što je bila aktivna učesnica dešavanja u regionu, često posećujući predsednike država i pozivajući ih u Brisel, kao i razgovarajući sa ljudima.

Ona je, možda, bila prva predstavnica EU koja je mogla da natera i Kosovo i Srbiju da poveruju da im više nisu potrebni ni Vašington (u slučaju Kosova) ni Moskva (u slučaju Srbije) za pregovaračkim stolom, jer je EU smatrana partnerom kome se može verovati, sposobnim da dođe do rešenja.

Aktuelni izostanak liderstva i jedinstva šalje signal da je EU slaba na Balkanu u poređenju sa SAD i Rusijom. EU je vrlo svesna toga da nije uspela da deluje jedinstveno tokom raspada Jugoslavije i Sjedinjene Države su bile te koje su sredile nered u dvorištu EU. Kada je u pitanju Kosovo, sasvim je normalno da ono veruje SAD kao dokazanom savezniku koji može da isporuči rezultate, ali ne u EU, jer je u više navrata izneverila Kosovo.

Ipak, EU ne čini ništa da bi zalečila takve slabosti. Umesto pronalaženja problema i rešavanja istog, ona i dalje igra istu staru igru koja je tako dugo bila neuspešna i koja je ostavila region podeljenim.

EU ne može da tretira Kosovo i Srbiju sprovodeći isti pristup, jer Srbija ima mnogo veće probleme nego Kosovo. Srbija je jedina država koja ne krije svoju otvorenu saradnju sa Rusijom; nema namere da se pridruži NATO i ima spoljnu politiku koja je u skladu sa moskovskom. Vreme je da EU prizna da je to problem i da počne da o tome razgovara.

Nema trajnog mira i stabilnosti na Balkanu ako ne postoji pomirenje sa prošlošću. Kako države mogu da gledaju u budućnost ako se Srbija i dalje drži stvari iz prošlosti, ne izvinjavajući se za svoje zločine. Vreme je da se karte stave na sto i da se dozvoli Srbiji da sama izabere svoj put.

Ako izaberu Moskvu, neka tako bude, ali EU mora da zaštiti one koji izaberu EU i vrednosti za koje se ona zalaže. Prema tome, EU mora da se okupi, prizna kosovsku nezavisnost, zaštiti integritet Kosova i pošalje jasnu poruku Srbiji i Rusiji da EU predstavlja budućnost Balkana.

Mogherini je pogoršala situaciju.

Kosovo je, možda, najbolji primer uspeha i neuspeha EU kada je u pitanju zajednička spoljna politika. Još 2011, prvi put, i Kosovo i Srbija saglasili su se sa time da SAD i Rusija budu izuzeti iz pregovora, prihvatajući EU kao jedinog posrednika. Ovo je bio krupan korak napred, jer se EU nikada nije smatrala akterom sposobnim da isporuči rezultate, dok se ni Srbija ni Kosovo u neposrednoj prošlosti nisu oslanjale na EU.

Slabašna uloga Mogerini demonstrirana je kada su lideri Kosova i Srbije počeli da se sastaju tajno u Njujorku, a ne u Briselu. Kosovski predsednik je promenio svoj narativ više se okrećući ka SAD i često posećujući Vašington, dok je srpski predsednik počeo da pravi posete Moskvi i da razgovara telefonom sa Putinom o kosovskom ‘problemu’.

Mogerini je sedela na rukama i nije ništa učinila tim povodom. EU nije postupila hitro da bi povratila poverenje i pouzdanje kod dveju strana u to da će dijalog imati svoje rezultate te da je prava adresa ona u Briselu, a ne u Vašingtonu ili Moskvi, kada je reč o rešavanju krize na Balkanu.

Izostanak njenog liderstva oslabio je ulogu i uticaj EU na Balkanu. Tako su povećani strahovi i sumnje u to da će EU ikada ubuduće moći da se okupi i progovori jednim glasom, ne samo sa liderima, već i sa balkanskim narodima.

Vreme je da EU bude direktna prema Srbiji i Kosovu kada je u pitanju budućnost. Kosovski predsednik Hašim Tači (Hashim Thaci) započeo je intenzivnu kampanju sa izjavama o korekciji granica sa Srbijom, dok je srpski predsednik Aleksandar Vučić nedavno mobilisao vojsku za ‘intervenciju na Kosovu’, ako to bude neophodno. Delovalo je da su takve izjave i provokacije protekle neprimećeno kod Mogerini, jer ih ona nije odbacila.

Zahtev EU za potpisivanje pravnoobavezujućeg sporazuma trebalo bi da bude jasniji i precizniji. Trebalo bi da bude u pratnji konkretnog plana koji ne bi ostavio prostora za različita tumačenja, ni sa kosovske ni sa srpske strane. Takav sporazum bi trebalo da bude u skladu sa realnošću na Balkanu. Trebalo bi da uvaži prošlost i gleda u budućnost, te mora da bude usaglašen sa spoljnom politikom EU i suštinskim vrednostima demokratije.

# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD

 

 

Kao visoka predstavnica, Ešton je upotrebila dobru kombinaciju štapa i šargarepe kroz strategiju EU o proširenju, koja je dobro funkcionisala u slučaju Kosova, iako to nije bilo tako kada je u pitanju Srbija. Njene lične liderske sposobnosti nadoknadile su u velikoj meri manjak doslednosti, interne podele i slabost država-članica u odnošenju prema Balkanu.

EU neposobna da ispuni ključna obećanja

Međutim, EU nikada nije bila u mogućnosti da isporuči svoja ključna obećanja data Kosovu i Srbiji, pa tako nije uspela da bude jedinstvena u slanju jasne poruke. Srbija je završila tako što je pojela sve šargarepe, dok su Kosovu dati štapovi. Srbija je otvorila pregovore za članstvo bez potpunog i istinskog sprovođenja već postignutih sporazuma, dok do dana današnjeg EU još nije ispunila svoje ključno obećanje o viznoj liberalizaciji za Kosovo.

Neuspeh da se primeni veći pritisak kreirao je udobni prostor za Srbiju da iskoristi Kosovo kao sredstvo u svojoj spoljnoj politici kako bi napredovala na evropskoj agendi, kao i da bi paradirala svojim bliskim odnosima sa Rusijom pred EU.

Praznina u očekivanim sposobnostima’ dodatno je povećana kada je Mogerini preuzela ovaj posao. Mogerini je napravila taktičku grešku pomerajući fokus sa Balkana, uzimajući zdravo za gotovo da je napredak nepovratan. Stvari su brzo izmakle kontroli, gde se Srbija okrenula prema Rusiji, a Kosovo ka SAD kako bi nadoknadili gubitak pažnje dobijene od EU.