Rastuća imigracija ne može biti glavni uzrok jačanja desničarskog polulizma. U drugim zemljama preokret u javnom mnjenju se razvio daleko ranije rekao je slavni nemački filozof JÜRGEN HABERMAS na savetovanju o novim perspektivama za Evropu, a da nam i zdrav razum govori da se proces evropskih integracija nalazi u opasnoj silaznoj putanji.  Njegovo izlaganje objavljeno je 22. oktobra 2018. na portalima HABERMAS FORUM i SOCIAL EUROPE  

 


’’Nove’’ perspektive za Evropu

 

Jürgen Habermas

Pozvan sam da govorim o novim perspektivama Evrope, ali mi one izmiču, a Trumpovo djubre, koje nagriza čak  i jezgro Evrope, podstiče me da ozbiljno preispitam svoja stara shvatanja.

Podrazumeva se da su rizici povezani sa značajno izmenjenom situacijom u svetu prodrli u javnu svest utičući i na perspektive Evrope. Oni su, takođe, pažnju šire javnosti usmerili na globalni kontekst u kojem su se zemlje Evrope, manje ili više neupitno, osećale kao kod kuće.

U javnom mnjenju širom nacija Evrope formiralo se shvatanje kako novi izazovi na svaku od tih zemalja utiču na isti način te da ih je stoga najbolje prevladati zajedno. To jača, dakako difuznu, želju za politički efikasnom Evropom.    

Tri cilja političke elite EU

Tako, danas,  liberalne političke elite, glasnije nego ikad, proklamuju kako bi trebalo ostvariti napredak u evropskoj saradnji u tri ključne oblasti:
U oblasti odbrambene i bezbednosne politike, one zahtevaju veću vojnu samostalnost koja bi Evropi omogućila da „izađe iz senke SAD“;
pod motom za zajedničku evropsku politiku azila, oni zahtevaju robusnu zaštitu spoljnih granica Evrope i osnivanje dubioznih prihvatnih centara u severnoj Africi;
a pod sloganom „slobodna trgovina“ žele da formiraju jedinstvenu evropsku tržišnu politiku u pregovorima oko Brexita, kao i u pregovorima sa Trumpom.
Ostaje da se vidi da li će Evropska komisija, koja vodi ove pregovore, imati bilo kakve rezultate – da li će se, u slučaju njenog neuspeha, zajednička platforma vlada EU prosto raspasti. To je jedna, ohrabrujuća, strana priče. Druga je da sebičnost nacionalnih država ostaje neukroćena ako ne i ojačana, zavedena nepromišljenim zahtevima nove Internacionale desničarskog populizma u povoju.

Nacionalistička kratkovidost


Obazrivi napredak u razgovorima o zajedničkoj odbrambenoj politici i onim o zajedničkoj politici azila, koja se svaki put kad se dođe do pitanja distribucije iznova raspada, pokazuje se da vlade daju prednost svojim kratkoročnim nacionalnim interesima – i to proporcionalno tome koliko su kod kuće ugrožene nadirućim talasom desničarskog populizma.

U nekim zemljama čak nema ikakve tenzije između pro-evropskih deklaracija s jedne i kratkovidog nekooperativnog ponašanja sa druge strane. U Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj Republici i sada u Italiji, i vrlo brzo i u Austriji, ova tenzija je u potpunosti isparila u korist otvoreno eurofobičnog nacionalizma.

Ovo u prvi plan izbacuje dva pitanja: Kako to da se, tokom poslednjih deset godina, protivrečnost između dežurnih pro-evropskih praznih priča  i aktivne opstrukcije saradnje došlo do ove tačke? Takođe, kako to da eurozona i dalje ostaje na okupu, uprkos usponu desničarskog populizma koji je protiv „Brisela“ – i koji je u srcu Evrope, tj. jednoj od šest zemalja osnivača EEZ čak doveo i do saveza desnih i levih populista, zasnovanog na zajedničkoj anti-evropskoj platformi?

U Nemačkoj od septembra 2015. u medijima dominira povezanost problema politike migracija i azila okupiravši pažnju javnog mnjenja na uštrb svih ostalih pitanja. Ova činjenica nam sugeriše brz odgovor na pitanje ključnog razloga za rastući talas euroskepticizma i on bi mogao da bude poduprt dokazima u zemlji koja i dalje boluje od psiho-političkih podela neravnopravno ujedinjene nacije.

Ali, ako pogledate Evropu kao celinu, a naročito eurozonu u njenoj celosti, rastuća imigracija ne može biti glavni uzrok jačanja desničarskog polulizma. U drugim zemljama preokret u javnom mnjenju se razvio daleko ranije, i to svakako kao posledica kontroverzne politike prevazilaženja državne dužničke krize, do koje je došlo usled krize u bakarskom sektoru.

Kao što nam je poznato, AfD je u Nemačkoj osnovala grupa ekonomista i biznismena okupljena oko profesora ekonomije Bernd Lucke-a, koji su se uplašili sputavanja prosperitetnog glavnog izvoznika  lancima „dužničke unije“ i koji su pokrenuli široku i efikasnu političku kampanju protiv pretnje narastanja duga.

Prošle nedelje se navršila se desetogodišnjica proglašavanja insolventnosti Lehmann Brothers-a koja je ponovo podstakla spor oko uzroka krize – da li je ona bila neuspeh tržišta ili neuspeh države –  i politike prinudne interne devaluacije. Ova debata je vođena i u drugim zemljama eurozone i tamo je značajno uticala na javno mnjenje dok je u Nemačkoj ona uvek bivala marginalizovana od strane vlade i štampe.  

Nemačka i ostali

Dominantno kritički glasovi u međunarodnoj debati među ekonomistima, koji su bili glasovi anglo-saksonskog mejnstrima protiv politike štednje Schäuble-Merkel, jedva da su bili primećeni i zapaženi na poslovnim stranicama vodećih medija u Nemačkoj, isto tako i od urednika političkih strana, a socijalna i ljudska cena tih politika – i to ne samo u zemljama poput Grčke i Portugalije – najvećim delom su bili ignorisani.

U nekim evropskim regijama stopa nezaposlenosti je i dalje tek nešto manja od 20%,  dok je stopa nezaposlenosti među mladima udvostručena. Ako smo danas zabrinuti za demokratsku stabilnost kod kuće, trebalo bi takođe da se setimo i sudbine takozvanih „spasavanih zemalja“:

Skandal je da u nedovršenoj kući Evropske unije takva drakonska politika, koja je toliko ugrozila osnove socijalne bezbednosne mreže drugih zemalja nije imala čak ni elementarni legitimitet – makar prema našim uobičajenim demokratskim standardima. Ona je narodima Evrope i dalje neprihvatljiva.

Uzimajući u obzir da se političko javno mnjenje unutar EU formira isključivo u okviru nacionalnih granica, i da ove različite sfere nisu dostupne jedna drugoj, u poslednjoj deceniji protivrečni narativi krize su u zamahu u pojedinim zemljama eurozone. Ovi narativi su duboko zatrovali političku klimu jer svaki posvećuje isključivu pažnju vlastitoj nacionalnoj sudbini i sprečava onu vrstu shvatanja uzajamnosti bez kojeg se razumevanje drugih i za druge ne može formirati – a kamo li bilo kakvo osećanje zajedničke pretnje koja na sve jednako utiče i, iznad svega, mogućnost proaktivne politike koja se može nositi sa zajedničkim problemima i koja to može činiti na osnovama uzajamne saradnje.

U Nemačkoj se ova vrsta samoživosti nazire u selektivnoj svesti o razlozima manjka duha saradnje u Evropi. Zapanjen sam obesnošću nemačke vlade koja veruje da može da pridobije partnere za politike koje su nama važne – izbeglice, odbranu, spoljnu i medjunarodnu trgovinu –  dok, istovremeno,  blokira pitanje političkog kompletiranja EMU.   

Koreni evroskepticizma

Unutar EU, unutrašnji krug zemalja članica EMU je toliko međuzavisan da se iskristalisalo jezgro, makar samo iz ekonomskih razloga. Stoga bi zemlje eurozone mogle, ako mogu tako da se izrazim, po prirodi stvari,  da se ponude da u procesu daljih integracija delaju kao mirotvorci. S druge strane, međutim, ista ta grupa zemalja pati od problema koji preti da ugrozi ceo evropski projekat: Mi, naročito oni od nas koji su u ekonomski rastućoj Nemačkoj, potiskujemo prostu činjenicu da je euro, uveden sa očekivanjem i političkim obećanjem da će preobraiti životni standardni svih zemalja članica – postigao, međutim, upravo suprotno.

Potiskujemo prave razloge za manjak duha saradnje koji nam je danas potrebniji više nego ikada – naime, činjenicu da nema monetarne unije koja može da opstane na duži rok, usled sve većeg jaza u performansama različitih nacionalnih ekonomija, te stoga i životnog standarda stanovništva u drugim zemljama članicama. Osim činjenice da danas, usled ubrzane kapitalističke modernizacije, moramo da se borimo i sa nemirima usled dubokih socijalnih promena.

Smatram da anti-evropska osećanja, koja šire kako levi tako i desni populistički pokreti, nisu samo fenomen koji odražava današnju vrstu ksenofobnog nacionalizma. Ovi evroskeptični afekti i stavovi imaju različite korene koji leže u neuspehu samog procesa evrointegracija; oni su se pojavili nezavisno od nedavnih populističkih zapaljivih ksenofobnih reakcija na migracije. U Italiji, na primer, evroskepticizam predstavlja jedinu osovinu između levog i desnog populizma, tj. između ideoloških tabora koji su duboko podeljeni kada je pitanju problem „nacionalnog identiteta“.

Potpuno nezavisno od pitanja migracija, evroskepticizam može da apeluje na realističku percepciju kako valutna unija više ne predstavlja „win-win“ scenario za sve članice. Jug Evrope  protiv severa Evrope i vice versa: Dok se „gubitnici“ osećaju loše i misle da su nepravično tretirani, „pobednici“ se brane od zaheva zebnje suprotne strane.

 

Makronov plan

 

Kako se trenutno odvija, rigidni sistem pravila nametnut zemljama članicama eurozone, bez stvaranja kompenzacionih nadležnosti i prostora za fleksibilno zajedničko vođenje poslova, jeste aranžman koji ide u korist ekonomski jačim zemljama članicama. Stoga se, pravo pitanje, da li smo „za“ ili „protiv“ Evrope, po meni, ne postavlja usled neodređenosti. Ispod ove grube polarizacije „prednosti“ ili „mana“, koju ne prati nikakva dalja diferencijacija, među navodnim prijateljima u Evropi ostaje prećutano pitanje, koje, zasad, ostaje netaknuto, iako predstavlja ključni problem – naime, da li se valutna unija koja funkcioniše u ne-optimalnim uslovima može učiniti „vodootpornom“ pred  rizikom daljih špekulacija, ili bi trebalo da se čvrsto držimo pogaženog obećanja o razvijanju ekonomske konvergencije u eurozoni i da stoga razvijemo monetarnu uniju u proaktivnu i efikasnu evropsku političku uniju. Ovo obećanje je nekada bilo politički povezano sa uvođenjem EMU.

U predloženim reformama Emmanuel-a Macron-a oba cilja imaju jednaku vrednost: S jedne strane, napredak ka očuvanju eura uz pomoć dobro poznatih predloga za bankarsku uniju, uz korespondirajući režim insolventnosti, zajedničku garanciju depozita za štednju i Evropski monetarni fond, demokratski kontrolisan na nivou EU.

Uprkos difuznim najavama dobro je poznato da Nemačka vlada blokira bilo koje dalje korake u ovom pravcu – i da im se do sada opirala. Ali Macron, s druge strane, takođe predlaže i formiranje budžeta eurozone i – pod okriljem „Evropskog ministra finansija“ – stvaranje demokratski kontrolisanih tela za političku akciju na istom nivou. Jer,  Evropska unija može da zadobije političku snagu i novu podršku javnosti samo stvaranjem organa i budžeta za implementiranje demokratski legitimisanih programa protiv daljeg ekonomskog i socijalnog razdora među zemljama članicama. 

Interesantno, ovaj odlučni izbor između cilja stabilizovanja valute, s jedne strane i dalekosežnih ciljeva politika usmerenih na obuzdavanje i umanjivanje ekonomskih neravnoteža, sa druge strane, još uvek nije iznet na sto za široku političku raspravu.

Čemu još socijaldemokrate

Nema pro-evropske levice, koja ostaje nakon uspostavljanja Eurounije, koja je sposobna da igra ulogu na svetskom nivou i, na taj način, ima na nišanu dalekosežne ciljeve poput efikasnog suzbijanja poreske evazije i daleko strožije regulisanje finansijskih tržišta. Na taj način bi se evropske socijaldemokrate pre svega emancipovale od komplikovanih liberalnih i neoliberalnih ciljeva nejasnog „centra“.  Razlog zbog kojeg su socijaldemokratske partije u opadanju je njihov nedostatak u profilisanju. Niko više ne zna za šta nam one trebaju. Jer socijaldemokrate se više ne usuđuju da uzmu u ruke sistemsko kroćenje kapitalizma na nivou na kojem deregulisana tržišta izmiču kontroli. Dok pravim ovu paralelu nisam naročito zabrinut za sudbinu određene grupe stranaka – iako bi uvek trebalo da se setimo, dok pričamo o ovome, da se sudbina demokratije u Nemačkoj istorijski više vezuje za sudbinu SPD nego za bilo koju drugu političku stranku.

Moja zabrinutost je generalno vezana za neobjašnjen fenomen da su etablirane političke stranke u Evropi nevoljne ili nisu u stanju da naprave platforme sa kojih se u dovoljno meri mogu razlikovati pozicije i opcije za budućnost Evrope. Predstojeći evropski izbori predstavljaju eksperiment u tom smislu.

S jedne strane, Emmanuel Macron, čiji pokret do sada nije imao predstavnike u Evropskom parlamentu, pokušava da rasturi postojeće partijske grupacije kako bi izgradio jasno prepoznatljivu pro-evropsku frakciju. Naspram toga, sve te grupe koje su trenutno zastupljene u parlamentu, uz očigledan izuzetak anti-EU desničarskih frakcija, interno su razjedinjene čak i više nego što je to neophodno za njihovu diferencijaciju. Ne dopuštaju sebi sve grupe tako širok akt balansiranja kao EPP koji se za sada i dalje održava  Orbanovo članstvo. Mišljenje i postupanje člana CSU Manfred-a Weber-a, koji želi da postane predsednik, tipično je za kolebljivost koja ide uz potpuno dvosmislen stav. Ali postoje i slične podele duž liberalnih, socijalističkih i (ne samo) levičarskih grupa. Kada je u pitanju makar mlaka posvećenost Evropi, Zeleni možda dele manje ili više jasnu poziciju. Tako je, čak i unutar Parlamenta, koji bi trebalo da formira većine za društvene interese koji nadilaze nacionalne granice, Evropski projekat očigledno izgubio bilo kakvu oštriju konturu.



Bez ohrabrenja na vidiku

 

Ako biste me, na kraju, pitali, ne kako građanina već kao akademika posmatrača, koja je moja generalna ocena današnjice, moram da priznam da ne uspevam da vidim bilo koje ohrabrujuće trendove.

Naravno, ekonomski interesi su, uprkos Brexitu,  tako nedvosmisleni i jaki, kao što su uvek i bili, da je raspad eurozone malo verovatan. To implicira da je odgovor na moje drugo pitanje zašto je eurozona i dalje na okupu: Čak i za protagoniste severnog eura, rizici odvajanja od juga ostaju nesagledivi. Dok smo u korespondirajućem slučaju istupanja zemalja juga videli ogledni slučaj trenutne italijanske vlade koja je, uprkos jasnim i glasnim naznakama tokom izborne kampanje, odmah ustuknula; jer bi jedna od očiglednih posledica izlaska bi bili neodrživi dugovi. S druge strane, ova procena baš nije previše utešna.

Budimo realni: Ako veza, u koju sumnjamo, između ekonomskog jaza među ekonomijama članica eurozone s jedne strane i jačanja desnog populizma s druge strane postoji, onda sedimo u zamci u kojoj se neophodni društveni i kulturni uslovi, ključni za vitalnu i bezbednu demokratiju, suočavaju sa daljim osipanjem.

Ovaj negativni scenario ne može da se odnosi samo na to. Ali nam već zdravorazumsko iskustvo govori da se proces evropskih integracija nalazi u opasnoj silaznoj putanji.

Tačku posle koje nema povratka prepoznajete tek kada do nje dođete. Možemo samo da se nadamo da odbacivanje Macron-ovog predloga reformi od strane vlade Nemačke nije bila poslednja propuštena prilika.

* Ovaj tekst je prepis govora sa konferencije o „Novim perspektivama za Evropu“ na Koledžu za Humanistiku, Geteovog Univerziteta (Frankfurt) u Bad Homburgu (21. Septembar 2018) čiji je engleski  prevod Davida Growa, na srpski kao radni prevod upriličio Luka Jovanović
** medjunaslovi FBD