U  monotonom ponavljanju i varijaciji uobičajene kosovske paradigme, NIKOLA SAMARDŽIĆ u svojoj kolumni  Prodor u XXI vek, koju ispisuje na portalu beogradskog dnevnika DANAS, objavio je 19.10.2018. njeno kritičko vidjenje pod originalnim naslovom KOSOVSKI CIKLUS

                                             Kosovski ciklus obmane

Narodne pesme o Kosovskom boju nastale su pozivanjem na uzvišeni moralni zavet kojim je crkva zauzimala prazan politički prostor u odnosima tuđinske vlasti i srpskog društva hranjenog beznađem i očajanjem, kako bi se održalo u opštem stanju pokornosti.

Tekući kosovski ciklus obmane odvija se već pola veka u usaglašenoj akciji smenjenih udbaša-rankovićevaca i intelektualne elite predvođene Dobricom Ćosićem koja je nezadovoljstvo jugoslovenskim projektom i ekonomskim reformama iskazivalo pozivanjem na Kosovski zavet (1968). Kosovska obmana postala je jedno od uporišta odbrane staljinističkog komunizma koji se odupirao stihiji pada Berlinskog zida (dok su Ćosić i saradnici slali tuđu decu da ubijaju i ginu takođe tuđu decu istoga jugoslovenskog naroda). NJene mutacije unakazile su i srpsku politiku i javno mnjenje.
Nikola Samardžić         U međuvremenu, Kosovo je postalo nezavisno od Srbije 1999. Ćosić je zatim poturao kako je Đinđića navodno likvidirao Zapad kako ne bi „rešio Kosovo“.
Nakon samoproglašene nezavisnosti, 2008, Kosovo je priznala većina EU, SAD i Komonvelt.
Poraz nasilničke kosovske politike 2008, obeležen paljevinom Beograda, uputio je srpsku politiku na Rusiju i Kinu. Ponovo se na nama prelama sudbina sveta.
U smislu integrativne inicijative, i celovitog patriotizma, odgovornije su se i hrabrije držali, u najtežim vremenima, i kralj Aleksandar, 1918, i Tito, naročito 1948. Nisu slučajno jugoslovensko ujedinjenje i raskid sa Staljinom dve manijakalne opsesije svake srpske politike.

Nakon dva veka, i duže, samostalne borbe za nacionalno i jugoslovensko ujedinjenje, i izgradnju demokratskih institucija, dočekali smo da državni projekt jedne marginalne guzičarske organizacije podrži, svojim prisustvom, ambasador Kine čiji je prodor u Evropu (za koji će i Srbija biti odgovorna), navodno samo ekonomske prirode.

Dočekali smo, da nam oslonac i spoljne i unutrašnje politike postane dalekoistočna diktatura jednopartijskog sistema, cenzure interneta i masovnih likvidacija, ne samo političkih protivnika, nego i svakoga sumnjive ljudske jedinke.
Da li su naši preci ginuli, da budemo staljinisti, maoisti, ljudske senke, mužici, roblje, ili slobodni, ponosni Evropljani, koji su se svesno i savesno žrtvovali za svet slobodnih i jednakih?

Da li ćemo u neki novi Putinov Sovjetski Savez, ili ćemo biti predmet kineskog projekta spržene zemlje kojim finansijske mahinacije i korupciju prati satiranje demokratskih institucija (Novi put svile), biće gotovo svejedno.
Svejedno, pred ustezanjem vlasti da prizna da je Kosovo nezavisno od Srbije, da prizna da nam je potrebno evropsko, otvoreno i prijateljsko Kosovo kako bismo unapredili naše nacionalne interese, ne samo na Kosovu, i da se povlačenjem uređene, obostrano priznate granice (s korekcijama ako vladi u Beogradu znače), osposobimo i za evropski i za svaki susedski projekat saradnje i integracije.
Svejedno, pred stavom opozicije da je zatvaranje ovoga poslednjeg, ukletog kosovskog ciklusa „predaja“ nečega čime ne raspolažemo, ili „izdaja“, kao da, s Jugoslavijom, nismo izdali sebe same odricanjem od bilo koje racionalne odluke za budućnost.

*bold fbd