Politika, pesimizam i populizam


Uspon populizma izazov je sa kojim se danas sučavaju i Evropska unija i SAD. Autroka SHERI BERMAN u članku koji je 10. oktobra 2018. objavila na na stranicama nemačkog portala SOCIAL EUROPE razmatra uzroke savremenog desničarskog populizma i izazova za politike koje bi da mu se suprotstave


           Sheri Berman

Uspon desničarskog populizma je verovatno najveći problem sa kojim je Evropa danas suočena. Mnogi analitičari, među kojima sam i ja, povezuju jačanje populizma sa slabljenjem socijaldemokratskog levog centra. Mnogi birači koji su tradicionalno glasali za socijaldemokrate sada glasaju za populiste; prihvatanje „nežnijeg i pažljivijeg“ neoliberalizma od strane socijaldemokrata otvorilo je politički „prostor“ koji su populisti popunili šoviniziranom državom blagostanja; opadajući izborni rezultati socijaldemokrata učinili su većinsku levo orijentisanu vladu, a u mnogim evropskim zemljama, i bilo kakvu stabilnu većinu neostvarivom, usled čega je mnogo teže rešavati probleme, što dovodi do povećanja nezadovoljstva demokratijom i  podrške populizmu. 

Ali mimo ovih povezanih događanja postoji jedan fundamentalniji uzrok: gubitak osećanja ostvarivosti socijaldemokratije ubačen u liberalnu demokratiju nakon rata.

Socijaldemokratija je bila najidiličnija, najoptimističnija ideologija u modernoj eri. U poređenju sa liberalima koji su verovali da će „vladavina masa“ dovesti do kraja privatne svojine, tiranije većine i drugih užasa te su stoga preferilali ograničavanje dometa demokratskih politika, i komunistima koji su tvrdili da bolji svet može nastati samo sa uništavanjem kapitalizma i „buržoaske“ demokratije, socijaldemokrate su insistirale na ogromnoj progresivnoj i transformativnoj moći demokratije: ona bi mogla da maksimizira prednosti kapitalizma, minimizira njegove mane i stvori prosperitetnija i pravičnija društva.

Takvi apeli su se pojavili u među-ratnim godinama, kada je demokratija bila ugrožena od strane opasnijeg prethodnika populizma – fašizma.

U Sjedinjenim američkim državama, na primer, FDR je shvatio da mora se izbori ne samo sa ekonomskim posledicama Velike depresije već i sa strahom da demokratija odlazi na „smetlište istorije“ i da su fašističke i komunističke diktature talas budućnosti. Ovo je iziskivalo praktična rešenja za savremene probleme kao i sposobnost da se građani uvere da demokratija ostaje najbolji sistem za stvaranje bolje budućnosti. Kako je Ruzvelt rekao u svom prvom inauguracionom govoru:

U poređenju sa opasnostima sa kojima su se naši očevi izborili jer su verovali i jer nisu bili uplašeni, i dalje imamo mnogo na čemu da budemo zahvalni... [Naši problemi nisu nerešivi, oni postoje] jer su naši vladari doživeli neuspeh... zahvaljujući vlastitoj tvrdoglavosti i... nesposobnosti... Ova Nacija iziskuje akciju, i to akciju sada... Bez oklevanje preuzimam vođstvo nad ovim mnoštvom ljudi posvećenom disciplinovanom napadu na naše zajedničke probleme... Jedina stvar od koje moramo strahovati je sam strah.

Švedski model

Slična dinamika se odigravala i u drugoj priči o uspehu levog centra tokom te ere – Švedskoj. Prepoznajući opasnost koja preti od nestabilnih manjinskih vlada koje su morile zemlju u među-ratnom periodu, jačanja fašizma i Velike depresije, Socjaldemokratska partija (SAP) je razvila novo shvatanje odnosa između države i kapitalizma, koje je kulminiralo u njenom čuvenom zalaganju za „kejnzijanizmom pre Kejnza.“ Kao i Ruzvelt, oni su glasačima ponudili konkretna rešenja za savremene probleme kao i rešenost za stvaranje boljeg sveta. Tokom izborne kampanje 1932. godine, jedna stranačka publikacija je, na primer, proglasila da „Čovečanstvo nosi svoju sudbinu u svojim rukama... Tamo gde  buržoazija propoveda popustljivost i potčinjavanje... sudbini, mi apelujemo ljudskom podsticaj za kreativnost... svesni smo da možemo i da ćemo uspeti da uobličimo jedan društveni sistem u kojem će korist od plodova rada ići onima koji su voljni […] da rade zajedno na istom zadatku“ (vidi ovde). Stranka je uparila ovaj ekonomski apel sa obećanjem da će pretvoriti Švedsku u „Folkhemmet“ – ili „narodni dom“ – zemlju u kojoj će „barijere koje... razdvajaju građane“ biti eliminisane i u kojoj neće biti „povlašćenih i zapostavljenih, vladara i slugu, pljačkaša i opljačkanih.“ (vidi ovde). Ovo rezultiralo što je, dok su u zemljama poput Italije i Nemačke fašisti izgledali politički ambiciozno, u Švedskoj SAP postao poznat kao stranka sa uzbudljivim planovima za stvaranje boljeg sveta.

Nakon 1945. godine socijaldemokratske stranke su prihvatile politiku za koju su se zalagali Ruzvelt i SAP. Ironično je što je uspeh ovih politika u stabilizovanju kapitalističke demokratije navela mnoge da ulogu levice više shvataju kao tehnokratsku nego transformacijsku. Ovaj trend je kulminirao krajem XX veka sa liderima popult Blaira, Clintona i Schredera koji su smatrali da su transformcijski projekti prevaziđeni ili čak opasni i da bi cilj levice trebalo da bude bolje upravljanje kapitalističkom demokratijom od desnice. Opasnosti ili makar nedostatke ovakvog shvatanja je prepoznao sam Blair koji je u govoru 2002. godine primetio da „nekada može da nam se čini da je [politika] postala puka tehnokratska veština... kojom se više ili manje ovladalo, bez preovlađujućeg moralnog cilja.“ 

Kada su vremena dobra, takva politika može biti dovoljna, ali kada nisu, rasprostranjeno uverenje da su vlade nevoljne ili da nisu u stanju da promene status quo dovodi do nezadovoljstva demokratijom. Ovde, naravno, na scenu stupa – populizam.

Populizam propagira politiku straha – od kriminala, terorizma, nezaposlenosti, ekonomskog pada, gubitka nacionalnih vrednosti i tradicije – i tvrdi da druge stranke vode njihovu zemlju u propast. Ankete jasno pokazuju da su populistički glasači ekstremno pesimistični: oni veruju da je prošlost bila bolja od sadašnjosti i izuzetno su anksiozni po pitanju budućnosti. Ali pesimizam je i na jedan uopšteniji način inficirao društva na Zapadu. Nedavno sprovedena PEW anketa, na primer, pokazuje da sve veći procenat građana Evrope smatra da je ekonomska situacija u njihovim zemljama znatno bolja nego pre deset godina, što nije bilo propraćeno većim optimizmom u pogledu budućnosti. Štaviše, u mnogim evropskim zemljama jaz na liniji „iskustvo-očekivanja“ se produbio: u Holandiji, Švedskoj i Nemačkoj, na primer, oko 80% ili više ispitanika kažu da je stanje u ekonomiji dobro, ali manje od 40% njih veruje da će sledeća generacija živeti bolje od svojih roditelja. Ova shvatanja oslikavaju uznemiravajuću stvarnost: naročito u vremenima promena i neizvesnosti, shvatanja naroda su više oblikovana emocijama nego racionalnošću. Prepoznavši ovo, Roosevelt, SAP i rane socijaldemokrate shvatile su da za uspeh levog-centra i demokratije uopšte nisu neophodna samo praktična rešenja za savremene probleme već i optimistična vizija kojom bi se kontriralo distopiji koju nude populisti.

U post-ratnim decenijama socijaldemokratija je pružila upravo to. Naspram komunizma i liberalizma oni su tvrdili da ljudi koji rade zajedno mogu da iskoriste demokratsku državu da od sveta naprave bolje mesto. Problemi XXI veka su drugačiji u svom obliku, ali ne i u suštini. Ono što je neophodno je kombinacija pragmatičnih politika koje mogu da reše probleme poput ekonomske nejednakosti, sporog privrednog rasta i onespokojavajućih društvenih i kulturnih promena kao i da uvere građane da liberalna demokratija predstavlja najbolji put ka boljoj budućnosti. Uspon toliko različitih političara poput Trumpa, Corbyna i Marcorna jasno pokazuje koliko mnogi građani očanjno žele vođe koji insistiraju da je politika bitna – da je promena moguća, ako postoji volja za njom. Ako stranke levog centra ne mogu da odgovore toj potrebi, glasači će se okrenuti drugim strankama koje to mogu – sa potencijalno kobnim posledicama po sudbinu liberalne demokratije.

* Autorka je je profesor političkih nauka na Barnard Collegeu u Njujorku