Još jedan gubitak za Putina?! 

Patrijarh Vartolomej Konstantinopoljski, vaseljenski  patrijarh i glasnogovornik svekollikog pravoslavnog hrišćanstva, sprema se da donese odluku u korist Ukrajinske pravsoslavne crkve, UPC i dodeli joj autokefalnost ili nezavisnost od Ruske pravoslavne crkve (RPC). JANUSZ BUGAJSKI na online portalu Centra evropskih političkih analiza CEPA napisao je da bi to mogao biti najveći predstojeći Putinov spoljnopolitički debakl u komentaru objavljenom 19. septembra 2018. pod originalnim naslovom Cracks are Beginning to Form in Russia's Veneer of Invincibility ( Početak pojava pukotina na prividu ruske nepobedivosti)


Janusz Bugajski

Sastavni deo ruske državne propagande je kreiranje oreola nepobedivosti i neporecivosti ruske spoljne politike. To nalikuje nekadašnjim tvrdnjama iz prethodne ere o nezaustavljivom uspehu svetskog komunizma. Stvarnost, međutim, nije toliko ružičasta, u prikrivenom ratu koji Kremlj vodi protiv Zapada i u kojem se suočava sa sve većim brojem poraza koji slabe njegove ekspanzionističke ambicije.

Moskva uživa u izveštajima o njenoj ulozi u podrivanju Zapadnih zemalja korumpiranjem političara, podržavanjem populista i propagiranjem informacionog meteža. Štaviše, dok Predsednik Vladimir Putin besramno negira upletenost u američke izbore, ruski zvaničnici se diče prodorom u unutrašnju politiku svog glavnog protivnika. Takva dostignuća podupiru utisak da je Rusija i dalje velika sila prema kojoj se Vašington mora odnositi kao sebi ravnoj.

Kremlj rado sluša optužbe uspešnog mešanja ali skriva neuspehe koji otkrivaju njegovu nesposobnost. Stoga je važno oružje koje Zapad ima u svom arsenalu glasno i naširoko nabrajanje poraza Moskve. Među najznačajnijima su:
- fijasko od puča koji su ruski obaveštajci planirali u Crnoj Gori i neuspeh u tome da se Crna Gora zadrži izvan NATO-a;
- neuspelo odvraćanje baltičkih zemalja i Poljske od proširivanja vojnih kapaciteta NATO-a;
- nemoć da se spreči zahtev za članstvo u NATO-u od strane Ukrajine i
- neuspeli napori da se Tbilisi uplaši  i odvrati od pristupanja NATO-u uprkos okupaciji dela gruzijske teritorije od strane Rusije.

Međutim, najveći Putinov debakl je predstojeći gubitak Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC).


                                                                                                            Patrijarsi Vartolomej i Kiril

Patrijarh Vartolomej Konstantinopoljski, vaseljenski  patrijarh i glasnogovornik svekollikog pravoslavnog hrišćanstva, sprema se da donese odluku u korist UPC i dodeli joj autokefalnost ili nezavisnost od Ruske pravoslavne crkve (RPC).
Ovo je moskovski poraz biblijskih razmera, čiji pravoslavni patrijarh sarađuje sa Kremljom na očuvanju i proširivanju „ruskog sveta.“ Moskva će ne samo izgubiti važan instrument uticaja u Ukrajini, već će izgubiti i pravo na funadamentalnu, mada lažnu, tvrdnju o dominaciji među Istočnim Slovenima.

Nezavisnost ukrajinske pravoslavne crkve predstavlja univerzalnu potvrdu da su ukrajinska istorija i identitet stariji od Rusije.
UPC je starija od RPC i svoje korene vuče iz Kijevske Rusije iz IX veka, ali je njeno nasleđe uzurpirano od strane Moskve putem generacijama duge kampanje dezinformisanja.
Zapadni posmatrači koji tvrde da je Kijev istorijska kolevka Rusije i njene pravoslavne crkve prosto samo ponavljaju rusku imperijalističku propagandu. 

Ukrajinska pravoslavna crkva priznata kao jedini naslednik u Ukrajini metropolisa Kijevske Rusije unutar jurisdikcije ekumenske patrijaršije Konstantinopolja osnovane u Kijevu u X veku. Tada nije bilo „Ruske“ nacije, države ili crkve, a Moskva je bila tek grad na periferiji Kijevske federacije.
Iako RPC tvrdi da ima crkvenu nadležnost nad Ukrajinom, ova tvrdnja je nametnuta kroz imperijalnu ekspanziju Velike moskovske grofovije u XV veku i potčinjavanja njenih suseda.

Patrijarh Vartolomej je sada potvrdio da Ukrajina nikada nije bila legitiman deo kanonske teritorije Moskve.

Ukrajina je težila autokefalnosti od kada se osamostalila od Sovjetskog Saveza devedesetih godina.
Ukrajinski mitropolit Filaret raskinuo je veze sa RPC i osnovao Ukrajinsku pravoslavnu crkvu – Kijevsku patrijaršiju (UPC – KP).
RPC je pokušala da kamuflira svoju dominaciju preimenovanjem svojeg egzarhata u Ukrajini u UPC – Moskovska partrijaršija (UPC – MP)  i tako je stvorila dve konkurentne crkve, pri čemu je UPC-MP lojalna Moskvi dok je UPC-KP bila odana Kijevu.
U budućnosti će postojati samo jedna legitimna i nezavisna Ukrajinska pravoslavna crkva.

Ruska pravoslavna hijerarhija je osporavala postojanje zasebne ukrajinske nacije i države.
Od invazije Rusije u Ukrajinu 2014, pravoslavno sveštenstvo odano Moskvi stalo je na stranu okupatora, pozdravilo je aneksiju Krima i blagosiljalo je ruske plaćenike koji se bore u Donbasu.
Nasuprot tome, vaskrsla Ukrajinska pravoslavna crkva će pomoći u kosolidaciji državnosti, identiteta i integriteta zemlje.

Ukrajina i Rusija imaju približno isti broj pravoslavnih parohija i nakon odluke iz Konstantinopolja Moskovska patrijaršija će izgubiti skoro polovinu svoje kongregacije Kijevu.
RPC neće više biti najveća pravoslavna crkva i potezi odmazde kroz prekid diplomatskih odnosa sa patrijaršijom u Konstantinopolju će samo dodatno izolovati Rusiju.

Novi porazi Kremlja se naziru na horizontu i treba ih naširoko oglašavati kako bi se demonstriralo da rusko osipanje dobija na snazi.
Beloruska pravoslavna crkva će vervatno uskoro tražiti autokefalnost; Makedonija će se učlaniti u NATO nakon što na referendumu potvrdi svoj sporazum sa Grčkom o promeni imena; Ukrajina i Gruzija će razviti tešnje veze sa NATO-om i vojskom SAD; i NATO će nastaviti da osnažuje svoj istočni front uprkos pretnjama iz Moskve.

Ruska država je značajno slabija nego što njene preuveličane tvrdnje o vlastitoj snazi govore, čak i dok nastavlja da obmanama i iskušenjima testira odlučnost Zapada.
Sve rasprostranjenije uviđanje kako je Rusija pretrpela niz poraza na međunarodnoj sceni, uz sunovrat životnog standarda mnogo će pre okrenuti građane protiv Putina nego bilo kakva obećanja slobode i demokratije. Putin bi lično mogao da u istoriji ostane upamćen kao vladar iz Moskve koji je stolovao tokom konačnog raspada ruske imperije.

* Autor je viši saradnik CEPA, NVO čije je sedište u Vašingtonu SAD, posebno poznat po svojim analizama političkih prilika na Zapadnom Balkanu