Da li je Zapadni Balkan, pa i Balkan u celini, u stanju privremenog, lažnog mira i stabilnosti koji će, kako neki eksperti predviđaju, uskoro početi da se raspada pošto se već pokazuju znaci krize i obnavljanja većih tenzija pa i oružanih konflikta? Tekst koji je za podgoričkig dnevnik POBJEDA napisao SHKELZEN MALIQUI objavio ga je i crnogorski portal ANALITIKA 19.08.2018. kao analizu s temom ''Velike sile i priča o ,,istorijskom sporazumu“ Srbije i Kosova''

                                                  Olako obećane brzine


Skeljzen Malići

Pre svega, inicijalna kapisla krize prepoznaje se u načinu na koji se želi ubrzano rešiti kosovsko pitanje u narednih šest meseci, u okolnostima kada se dijalog Srbije i Kosova deklarativno usijava, a EU, koja posreduje u dijalogu, ne odaje utisak odlučnosti i moći da osigura ,,istorijski sporazum“. Zaoštravanje retorike u javnim izjavama kao i političkim provokacijama Beograda i Prištine, mnogi vide kao novu predigru déjà vu procesa koji je viđen krajem osamdesetih godina sa ,,olako obećanom brzinom“ Miloševićevog režima, kada je Srbija ubrzano htela da reši kosovski čvor, pa je kao kolateralnu posledicu izazvala raspad jugoslovenske federacije i seriju krvavih ratova.

(Ne)uverljivi scenarij

Nekima se sada priviđa sličan scenario ,,olako obećane brzine“ od strane EU, koja će ne samo ,,odmrznuti zamrznuti konflikt“ na Kosovu već i izazvati lančanu reakciju u regionu, pa i možda šire, destabilizovati ionako klimavu sigurnost same Evrope. Ovaj scenario lančanog širenja krize meni se ne čini uverljivim. Ne potcenjujući moguće tenzije koje prete Kosovu i Srbiji, kao i Republici Srpskoj ili Makedoniji, ne verujem u predskazanje jake lančane reakcije zato što je Zapadni Balkan danas sigurnosno mnogo bandažiraniji i pod kontrolom nego što je to bio slučaj sa Jugoslavijom, u kojoj je Kosovo imalo ulogu katalizatora opšte krize i raspada federacije. Istina je da nametnuta brzina od strane EU kao i SAD, koje traže da se ,,istorijski sporazum“, odnosno sveobuhvatno rešenje ostvari u rekordnom roku nakon što se sam dijalog Prištine i Beograda odužio više od sedam godina, može biti kontraproduktivna i da možda do tog istorijskog sporazuma neće doći, jer će bar jedna strana odbiti kompromis.

Do sada je to uvek činila Srbija: i u Rambujeu, i kada su vođeni pregovori u Beču, ona je odbila prihvatiti sporazume koje je predlagala međunarodna zajednica. Srbija nije prihvatala niti jednu od solucija koje su Kosovu davale status unutrašnje republike (Rambuje) ili privremeno nadgledane nezavisnosti (Ahtisarijev plan)… Može se desiti da će odbiti i Briselski ,,istorijski sporazum“ ako on, kao što se očekuje, Kosovu garantuje članstvo u Ujedinjenim nacijama, sa ili bez formalnog priznanja od strane Srbije. Optiranje Beograda da ne prihvati sporazum u datom roku ne mora voditi ka konfliktu, sem ako se na to ne odluči Vlada Srbije, ili do toga dođe zbog pobune kosovskih Srba potpomognute od ekstremnih nacionalističkih i proruskih snaga u Srbiji.

Problem za Beograd

Za Beograd je taj scenario veoma rizičan, reda provokacije koji može voditi ka izbijanju trećeg svetskog rata, ako bi se na njenu stranu aktivno svrstala Rusija, na što Srbija teško može računati. To pokazuju ranije epizode provokacija. U poslednje vreme imali smo dve relativno farsične krize u Crnoj Gori i Makedoniji, koje su možda imale za cilj izazivanje lančanih konflikata na Balkanu, uz mešetarenje Rusije, ali su obe neslavno propale.

Stoga pretpostavljam da će Beograd, ako se ponovo odluči da ignoriše realnost i nepovratnost kosovske nezavisnosti, samo produžiti aktuelno stanje status kvoa i nedovršene arhitekture sigurnosti i stabilnosti regiona, ali ne verujem da će od toga imati neke koristi. Naprotiv, ostaće i dalje u limbu i biti u potpunosti okružena državama članicama NATO pakta, stagnirajući istovremeno u procesu integrisanja u Evropsku uniju. ,,Olako obećana brzina“ može iznutra politički opasno podeliti Srbiju, ali i prisiliti da se konačno opredeli kojem će se carstvu privoliti - Istoku ili Zapadu.

Tačijeva ''korekcija''

Ono što je predsednik Aleksandar Vučić pokušavao da nametne kao sporazumno rešenje, razgraničenje ili razmenu teritorija, pri čemu Srbija više ne bi bila jedini gubitnik, za šta je imao i podršku i sličan diskurs kosovskog predsednika Hašima Tačija, koji je štaviše govorio i o mogućnosti ,,korekcije granica“ i pripajanju Preševske doline Kosovu. Zahtev da Preševska dolina postane deo Kosova podrazumevao je ustupanje severa Kosova Srbiji. Tači, doduše, to nikada nije izričito pominjao.

Ovaj složni hor glavih pregovarača bio je izgleda samo neka vrsta artiljerijskog diskursa pripreme terena za realističke kompromise, koju je prekinula oštra reakcija Zapada na te ideje, naročito energična Angela Merkel, koja je izjavila da menjanje granica nipošto ne dolazi u obzir. Najavljena lančana kriza na Zapadnom Balkanu mislim da se ne može dogoditi iako se pođe od pretpostavke da su EU i NATO oslabljene i na pragu raskolnih kriza. S druge strane, Rusija jeste zainteresovana da spreči potpunu kontrolu Balkana od strane NATO pakta, kao i da oslabi skoro već načeto jedinstvo i stabilnost EU, ali je teško pretpostaviti da će ona ići na veliki i direktni sukob zbog interesa Srbije.

Očekivanja Moskve

Rusiji bi svakako odgovarala nova kriza na Balkanu, ali ne vidim kako bi ona mogla odbraniti svoje poslednje klimavo uporište koje ima u Srbiji kod dela političkih elita, agitujući aktivno za nove ratne sukobe, ako nije spemna a ni u mogućnosti da se vojno angažuje da ,,odbrani“ Srbiju i pride i Republiku Srpsku. Rusija je na pola puta stala i u Ukrajini i isključeno je da bi htela da pruži pipke do Balkana. Njoj bi odgovarali lokalni sukobi sa izgledom da se promene granice, kako bi legitimirala granice koja je sama promenila osvajajući Krim i druge oblasti oko Crnomrskog bazena i u Zakavkazju.

Verujem da će kriza na Balkanu, ako se na neki način i dogodi u ozbiljnijim razmerama, pre poslužiti da se Evropa i Sjedinjene Države ,,uozbilje“ i osnaže saveze kako bi sprečile destabilizujuće planove Rusije. Evropska unija sama, i bez pomoći Trampove Amerike, neće se prepustiti ,,sudbini“ i dozvoliti lančano širenje lokalnih sukoba koje će ugroziti mir u Evropi i svetu.

Evropski put

Zapadni Balkan zapravo i nema druge alternative osim evropske, da postane deo EU, koliko god da taj proces traje. Lokalni euroskeptici, kao i oni u samoj EU, slikaju crnim nijansama perspektivu integracije regiona, ponekad tvrdeći da će se ona stalno odlagati ili čak da se to nikada i neće desiti. Ali, za zemlje Zapadnog Balkana integracija u EU je i dalje, uprkos skepsama, najbolja i najrealnija perspektiva jer je snažan stimulans za unutrašnji ekonomski i socijalni razvoj kao i za demokratizaciju.

Slavoj Žižek je pre nekoliko godina poručivao levičarskim euroskepticima u regionu koji su osuđivali ideju evropske integracije zato što se pod njenim plaštom sprovodi uvođenje neoliberalne ekonomije i masovne eksploatacije država nastalih posle raspada Jugoslavije, da je to verovatno i tačno i neizbežno, ali da je ipak ulazak u EU svakako bolje rešenje za Zapadni Balkan zato što će regionalna levica unutar EU imati više šansi za solidarnu reakciju sa celom evropskom levicom za obnovu institucija socijalne države, nego li ako ove države formacijski ostanu van EU.

Ovaj Žižekov argument može se proširiti na čitav demokratski spektar partija u regionu. U savremenom globalizovanom svetu teško da se može održati bilo koji oblik zatvorene države koja se oslanja samo na svoje resurse. Istina je da su u procesu rapidne privatizacije skoro svi vitalni državni resursi zemalja Zapadnog Balkana rasprodani stranom kapitalu (nemačkom, ruskom, turskom itd.) i da veliki kapital direktno ili indirektno kontroliše velike firme. Ali, to je i svetski proces, koji se teško može obuzdati izolacionističkim merama. Svetu, pa i kapitalizmu, neophodan je novi svetski poredak koji će obuzdati krajnosti, izolacionizam, autoritarizam i opasne monopole velikog, koncentrisanog kapitala koji guši suverenosti malih država. Reakcija na gubitak suverenosti imamo i u EU, ne samo povodom britanskog referenduma o otcepljenju, već i u nekim zemljama članicama EU, kao što su Mađarska i Poljska.

To svakako predstavlja veliko iskušenje za EU. Međutim, iskakanje iz voza, kao što to pokušava Velika Britanija, nije baš laki i jednosmeran proces koji najavljuje raspad celine. Naravno, nije isključeno da se EU može i raspasti, samo se to neće desiti brzo i stihijski kao što se raspala Jugoslavija u specifičnim okolnostima jako oslabljenog sistema i olako obećanih brzina za rešavanje kosovske krize.