Sankcije na Rusiju ipak deluju

''Evo kako znamo da sankcije prema Rusiji imaju dejstva'' - naslovio je WASHINGTON POST - istraživanje koje potpisuje MARIA SNEGOVAYA, a koje je objavljeno 06. avgusta 2018. godine. 


        Maria Snegovaya

Prošle nedelje je grupa senatora iz obe stranke, uprkos Trumpovom protivljenju, podnela predlog zakona koji širi i prolongira trajanje sankcija uvedenih Rusiji u znak odmazde za mešanje u američke izbore.

Zašto su te sankcije bitne?
Neki analitičari tvrde da te sankcije prema Rusiji nemaju nikakvog dejstva. Međutim, u nedavnom izveštaju za Centra za evropsku političku analizu utvrdila sam da postojeće sankcije sve više pordrivaju mogućnosti Kremlja da među svojim pristalicama distribuira dobrobit u zamenu za političku podršku.

Putinov režim kombinuje institucije predstavničke demokratije sa neformalnim klijentelističkim odnosima i mrežama.
Rukovodstvo osvaja lojalnost svojih pristalica deljenjem povlastica.
Elite dobijaju lukrativne pozicije u biznisu i vladi.
Važne politički konstituenti – poput oficira bezbednosti, birokrata i zaposlenika u javnom sektoru – imaju dobre penzije, budžete, plate i jednokratna davanja. Takvi neopatrimonijalni sistemi su izuzetno osetljivi na ekonomsku stagnaciju. Ako se ekonomske prilike pogoršaju, vlada će imati manje sredstava za preraspodelu među svojim pristalicama. Postojeće sankcije Rusiji doprinose ovoj dinamici.

Evo kako to funkcioniše.

                                                           1. Sankcije škode ruskoj ekonomiji u celini

Prvo, važeće sankcije doprinose ukupnom smanjivanju ruskog ekonomskog kolača, što primorava režim da donosi nepopularne odluke.
Do kraja 2017. godine ruski bruto društveni proizvod se smanjio za 1.8% usled kumulativnih efekata sankcija na kapitalne prilive - kako mi je, prošlog mseva,  u e-mailu objasnia Ilya Prilepskiy iz Ekspertske ekonomske grupe - u odnosu na hipotetički scenario u kojem nema tih sankcija.
Ruska Visoka škola za ekonomiju objavila je izveštaj u kojem sugeriše da će poslednji paket sankcija, uvedenih u aprilu, pogoršati situaciju.

Sve ovo znači da sankcije sputavaju sposobnosti Kremlja da ponovo pokrene ekonomski rast


2.Manji ekonomski kolač znači i manja darežljivost vlade prilikom namirivanja njenih pristalica

Kako se ekonomski kolač sve više smanjuje, vlada ne može da nastavi da deli povlastice u istom obimu njenim najznačajnijim garniturama – što za posledicu ima opadanje njihove podrške koju pružaju režimu.

Tokom poslednjih nekoliko meseci ankete Levada centra pokazuju da Rusi imaju sve negativnije procene svojih ličnih finansijskih prilika kao i ekonomskih prilika u zemlji.
Zabrinut za dugoročnu održivost ruskog budžeta, Kremlj je nedavno najavio povećanja poreza na dodatu vrednost (PDV-a) i povećavanje praga za starosnu penziju.  

Povećavanje starosne granice za odlazak u penziju boli ljudima iz jedne od ključnih grupa Putinovih pristalica: Ljudi koji su pred odlaskom u penziju, su jedna od najkonzervativnijih društvenih grupa u Rusiji.
Najava povećanja granice za starosnu penziju već je dovelo do socijalnih protesta u Rusiji i dramatičnog pada Putinove popularnosti, što predstavlja prvi takav pad od kada je Rusija izvršila ivanziju i anektirala Krim.

3. Elite se međusobno bore za veći deo tog manjeg kolača

Pored toga, sankcije su intenzivirale sukobe među elitom u borbi za državne povlastice.
U režimima poput onog u Rusiji elite se ne sukobljavaju usled ideoloških nesuglasica; one pragmatično biraju strane u sukobima oko podele plena. Smanjivanje plena koji se deli povećava verovatnoću da će doći do razdora. 

U ovom slučaju, linija razdora među ruskom elitom nastala je između onih koji novčane profite ostvaruju na Zapadu i onih koji te prihode ostvaruju u zemlji. Oni koje su naročito pogodjeni sankcijama koje im otežavaju zaradu u inostranstvu su sve nezadovoljniji politikom Kremlja i zalažu se za popravljanje odnosa Kremlja sa Zapadom i za to da Zapad ukine sankcije.

Elite koje obrću novac u Rusiji, međutim, koriste sankcije kao povod za lobiranje za još povoljnije projekte koje finansira država i još povoljnije ugovore, kao naknadu za njihovu lojalnost;  kao i za kontra-sankcije koje će ih staviti u još bolju poziciju za ostvarivanje profita kod kuće.
Anti-Zapadna retorika u Rusiji često postaje instrument lobiranja.
Nekei pripadnici elite vlastite projekte predstavljaju u „patriotskoj“ – anti-Zapadnoj – matrici kako bi podstakli donošenje političkih odluka u Kremlju koje im ekonomski pogoduju. 

U međuvremenu, prilikom borbe elita za pristup plenu one počinju i da se međusobno sukobljavlaju.
Primera radi, 2014. godine i ranije, nedodirljivi regionalni šefovi Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva unutrašnjih poslova nalaze se u pritvoru. A od 2016. godine u pritvoru su im se pridružili i šefovi istržnog odseka Komiteta za istrage Rusije.   

Ovo nam sugeriše da različiti delovi bezbednosnih snaga pokušavaju da u brobi za plen izdejstvuju  hapšenja  svojih takmaca.

Moguće je da će ovaj sukob među elitama sa Zapadnim i domaćim izvorima prihoda rezultirati sa padom broja insajdera, onih s  pristupom državnim funkcijama i povlasticama koje uz njih idu.
Istraživanje Michael-a Bratton-a i Nicolas-a Van de Walle-a nagoveštava da bi, eventualno, nekadašnji članovi elite koji su isključeni iz sistema državne skrbi  mogli da se pridruže opoziciji vladajućem režimu.


                                           4. Sve manje šargarepa, sve češća upotreba štapa

The shrinking pie contributes to increased repression. Without resources to co-opt all the elites, the regime must threaten and repress those whose loyalty might waver. Indeed, the number of detentions of members of regional and municipal elites increased about threefold in 2013 over 2012; since then, the regime has arrested about 600 such people each year.

Sve manji kolač dovodi do povećanja represije.
U nedostatku resursa kojima bi kooptirao sve članove elite, režim mora da preti i vrši represiju nad onima čija je lojalnost nepostojana.
Štaviše, broj slučajeva privođenja članova regionalnih i opštinskih elita 2013. u odnosu na 2012. godinu se otprilike utrostručio;  od tada je režim svake godine hapsio oko 600 takvih osoba.

Kako se represivnost ruskog režima povećava paralelno sa nezadovoljstvom elita, tek treba očekivati da se ovo nespokojstvo  javno manifestuje.

                                                                            Kremlj menja pristup

Evo šta se postiglo sankcijama: Usled manjka plena za preraspodelu, Kremlj je primoran da donosi nepopularne socijalne mere i mora da iznuđuje lojalnost elita. Ovo škodi stabilnosti režima.

To je možda razlog što su, nakon dodatnih sankcija usvojenih 6. aprila, analitičari primetili naglu promenu vokabulara zvaničnika Kremlja.
Ranije su zvaničnici Kremlja tvrdili da im sankcije ne smetaju previše. Ali od aprila su prestali da toliko agresivno napadaju Zapad i imaju mnogo pomirljiviji pristup. Počeli su čak i da opisuju sankcije kao „štetne za sve,“ uz izražavanje nade da će one eventualno biti ukinute.
Ovo sugeriše da Kremlj shvata da sankcije destabilizuju sistem redistribucije u Rusiji i čine ga teže održivim.
Ovo bi uskoro moglo da preraste i u voljnost Kremlja da zauzme kooperativniji stav povodom nekih spoljnopolitičkih pitanja. 

* Autorka jedoktorant na Univerzitetu u Kolumbiji, saradnica u Centru za evropsku politčku analizu i Fondacije za slobodnu Rusiju, kao i istraživačica pri Centru za međunarodne bezbednosne studije Univerziteta u Merilendu.