O jeziku ruske spoljne politike

Pogovor uz tekst Verbalne strategije od Krima do Kosova, VIP broj 1 u 2018, , ediciju FBD, Beograd, 29. juli 2018

 

Da li je proglašavanje nezavisnosti od strane Krima legitimno i zakonito (kao što misle da jeste u Rusiji)?Da li se proglašenje nezavisnosti Kosova može smatrati legitimnim činom?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovaj intrigantni politički esej Thomasa Hodsona  u vreme bespoštedne bitke hladnoratovskih razmera oko legitimiteta u spoljnoj politici.

Autor je u svojoj kritičkoj analizi ruskog tumačenja međunarodnog prava radikalan osporavajući  i samo pravo Rusije da, na slučajevima Kosova i Krima, ma na kako upitan način, uopšte i tumači međunarodno pravo.

Esej se, inače,  srazmerno manje bavi pitanjem Kosova, te je u njegovom kontekstu možda bilo korisno i podsetiti se šta je prethodilo otcepljenju Kosova i, nakon što se to uzelo u obzir, ponovo se osvrnuti na to kako je i pod kojim okolnostima Krim pripojen Rusiji.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Napisao Luka Jovaović

Kosovo

Iako je u Prištini u februaru 2008. godine jedostrano proglašena nezavisnost Kosova od Srbije, prilikom tumačenja tog događaja i u diskusijama koje se oko toga vode najčešće se osvrće na 1999. godinu; u kojoj je NATO intervenisao u, dotad,  unutrašnjem sukobu, u tadašnjoj SR Jugoslaviji, između Beograda i kosovskih Albanaca koji su, nakon oduzimanja njihovih političkih prava od strane Slobodana Miloševića, poveli oružanu pobunu za odvajanje od Srbije i formiranje vlastite države.

 

Potaknute sukobom Miloševićevog režima sa Albancima na Kosovu zemlje članice NATO-a pokušale su da ga, u početku, rešavaju politički – usmeravajući svoje napore na deeskalaciju nasilja dovođenjem Beograda i predstavnika kosovskih Albanaca za pregovarački sto. Ovi pokušaji nisu urodili plodom. Suočen sa diplomatskim neuspehom NATO,  kako je isticano,  nije bio spreman da dopusti da i taj sukob preraste u reprizu krvoprolića u Bosni i Hercegovini nakon raspada SFRJ. Iako mu pravni okvir koji je tada postojao u međunarodnim odnosima nije pružao mnogo opcija u tzv. dilemi između prava i principa NATO se, isticano je dalje, opredelio za potonje, koje je obuhvatalo i bombardovanje, smatrajući da time brani i pravo i novi poredak koji su nasta(ja)li nakon pada Berlinskog zida.

Tako se Savez, koji je prvobitno bio koncipiran kao odbrambeni, našao u situaciji da na tlu SR Jugoslavije svoje principe štiti upotrebom oružane sile koja nije bila autorizovana od strane Ujedinjenih Nacija.

Posle 78 dana bombardovanja potpisan je Kumanovski sporazum koji je de facto predstavljao Miloševićevu kapitulaciju i po osnovu kojeg su se policijske i vojne snage Srbije povukle sa Kosova.

Rezolucija 1244 SB, kao i pregovori o statusu, koji su usledili nakon nje, predstavljali su pokušaj međunarodne zajednice da se ova novonastala situacija na terenu pravno reguliše.


Nakon sukoba na Kosovu, tokom kojeg su srpske snage činile zločine nad civilima (koji su potvrđeni makar jednom osuđujućom presudom  Haškog tribunala koji su osnovale UN), u javnosti, posebno međunarodnoj i posebno na Zapadu, odbacivana je čak i sama ideja da žrtve tih zločina politički predstavlja Beograd (gde su se akcije planirale i koordinisale, a počinjeni zločini ili prećutkivali ili prikrivali) ako već nije i pre bila ozbiljno dovođena u pitanje izmenama Ustava SR Srbije i poništavanjem autonomije Kosova.

Politički Beograd nije mogao da prihvati, a i dalje ne prihvata, ovakav pristup i stvarnost, što je makar jednim delom uticalo da se u Prištini opredele za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova – uz sve pravne nedoumice o kojima se, potom, svojom presudom izjasnio Međunarodni sud pravde. 

Krim

Aneksija Krima ima značajno drugačiji narativ!

Kao i u slučaju Kosova, za njeno bolje razumevanje neophodno je osvrnuti se na događaje koji su joj prethodili, posebno na Majdanske proteste u Kijevu, glavnom gradu Ukrajine, koji su, pre svega, predstavljali pokušaj odbrane tekovina narandžaste revolucije. Ti protesti su izbili usled političkog udaljavanja predsednika Viktora Janukviča od EU i nakon potpisivanja niza sporazuma sa Rusijom koji su u javnosti percipirani kao odustajanje Ukrajine od evropske budućnosti, zbog koje je narandžasta revolucija i podignuta.

Posle neuspelog pokušaja nasilnog razbijanja demonstracija i nereda koji su nakon toga usledili Janukovič je bio primoran da pobegne iz zemlje. Pobegao je pravo u Rusiju i tamo je, gestom koji je veoma teško ne tumačiti kao veleizdaju, pozvao ruske oružane snage da vojno intervenišu u Ukrajini u cilju zaštite političkih prava i sloboda građana Ukrajine.

Nedugo potom, događaji su se nakon toga nizali jedan za drugim i to velikom brzinom. Vojne formacije bez obeležja u munjevitoj akciji okupirale su Krimsko poluostrvo, a u vreme dok su se ove vojne operacije odvijale Rusija je uporno demantovala da su u pitanju njene oružane snage! (Putin je tek mnogo kasnije u intervjuu koji je dao ruskoj televiziji ipak potvrdio da je u pitanju ipak bila ruska vojska).

Nakon što je nad poluostrvom uspostavljena vojna kontrola tzv. „politički osvešćeni“ Rusi sa Krima organizovali su, pod nadzorom tada neidentifikovanih vojnih formacija, referendum o otcepljenju od Ukrajine. Kao razloge za ovaj potez navodili su svoje pravo na samoopredeljenje i neslaganje sa politikom Kijeva posle Majdana, strahujući da će eskalirati u nasilje nad ukrajinskim građanima ruskog porekla.

Sasvim očekivano na referendumu je opcija za otcepljenje od Ukrajine praktično izglasana aklamacijom.

Nijedna članica EU, ni međunarodna organizacija, nije priznala valjanost ovog referenduma -  moguće i zbog toga što je prilično iluzorno govoriti o slobodnom iskazivanju volje građana dok su na ulicama oko njih tenkovi.

Nakon održavanja ovog referenduma, čiju legitimnost niko nije priznavao, politički predstavnici poluostrva, za koje nije jasno koga su tačno predstavljali jer nije poznato da ih je na tu funkciju iko izabrao  (koje je u tom trenutku okupirano od strane tada neidentifikovane vojne sile), otišli su u Moskvu gde su „tražili“ pripajanje Rusiji. Odluka o prihvatanju ovog „zahteva“ doneta je jednoglasno.

Do današnjeg dana ovom aktu valjanost nije potvrdila nijedna država na svetu i Ujedinjene Nacije su ga osudile kao aneksiju protivnu duhu na kojem su počivali međunarodni odnosi od kada je ta organizacija osnovana.

Rezime


Za čitalačku publiku u Srbiji Hodsonov esej je dodatno interesantan zbog predočavanja informacija o ruskom stavu u odnosu na tzv. krimsko i kosovsko pitanje sa stanovišta međunarodnog prava - a posebno u  kontekstu tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji je u Srbiji u toku u poslednjih godinu dana i nada koje se, i u tom dijalogu, polažu u Rusiju. Ta nadanja vode se mišlju da bi kosovski problem trebalo „zamrznuti“ kako bi se dobilo na vremenu čekajući rasplet u korist Srbije, uz pomoć i intervenciju Rusije.
Ali, za sve one koji u Srbiji zagovaraju ’’zamrzavanje kosovskog pitanja’’, može biti indikativna Hodsonova konstatacija u ovom eseju kako je za Rusiju, u istočnoj Ukrajini i Donbasu  „zamrznuti konflikt“ bio povoljan ishod zato jer se tako, Hodson piše zauvek, ’’sputavaju evropske ambicije Ukrajine’’.

Na kraju, nakon svega pomenutog o ovom eseju teško se može zaključivati da su slučajevi Kosova i Krima istovetni.

U slučaju Kosova je još i pre bombardovanja kritikovana prekomerna primena sile (pojedini pisci videli su je kao etničko čišćenje, a neki  tendenciozno, tvrdili da je u pitanju bio genocid) da bi  tokom bombardovanja egzodus Albanaca eskalirao.

Na Krimu, s druge strane, nije bilo nikakvih oružanih sukova pre dolaska ruske vojske na ovo poluostrvo (koja, pritom, nije ni nosila svoja obeležja).

Pored toga, za angažovanje NATO-a na području SR Jugoslavije i Kosova bila je neophodna saglasnost svih tadašnjih zemalja članica Saveza.

U slučaju Ukrajine, koliko je poznato, ruska Duma nikada nije zvanično sankcionisala slanje ruske vojske na Krim već je, kako je i rekao u već pominjanom intervjuu, „male zelene ljude“ na Krim poslao Putin lično.

Najzad, dok je vojno delovanje NATO-a bilo usmereno na zaustavljanje sukoba u toku i kad je reč o režimu koji je svoje građane tovario u hladnjače i bacao u masovne grobnice, akcije Rusije su bile prevashodno fokusirane na teritorijalne dobiti na štetu zemlje koja se odmetnula od njene političke kontrole.

Veliki broj zemalja na svetu je priznao proglašenje nezavisnosti Kosova, dok nezanemarljiv broj njih, od kojih su neke i članice EU, to nisu učinile. Pripajanje Krima Rusiji, s druge strane, nije ni od koga priznato.

Legalnost proglašenja kosovske nezavisnosti potvrđena je traženom presudom MSP, dok su Ujedinjene nacije Rezolucijom Generalne skupštine potvrdile da je Rusija u Ukrajini okupaciona sila.

Razlike su toliko upadljive da se tvrdnje o istovetnosti ovih slučajeva moraju odbaciti a propagatorima istovetnosti (kako ruskim tako i onima izvan Rusije) osporiti proklamovana nepristrasnost.

Dva su moguća razloga koja stoje iza ovih pokušaja poistovećivanja:

Prema prvom propagatori izjednačavanja Kosova i Krima (uprkos svojim javnim istupima u kojima kritikuju ponašanje Zapada na Kosovu i njegovu podršku separatističkim aspiracijama kosovskih Albanaca) ipak smatraju da je težnja Albanaca za otcepljenjem u osnovi ipak bila opravdana, a političku situaciju na Krimu pre invazije žele da prikažu kao jednako problematičnu, te da je shodno tome i odvajanje Krima od Ukrajine i njegovo pripajanje Rusiji opravdano, čak i pravedno; dakle u osnovi svesni su da za aneksiju nema apsolutno nikakvog opravdanja.

Kao drugo, i čini se verovatnije objašnjenje, jeste da zagovornicima analogije Kosovo-Krim nije stalo ni do legitimiteta ni do zakona već da je u pitanju samo shvatanje međunarodnih odnosa u duhu odnosa moći – pri čemu bi oni rado priznali pravo Zapadu da Srbiji „uzmu“ Kosovo ukoliko taj Zapad uvaži pravo Rusije da od Ukrajine oduzme Krim.

Do sada na Zapadu nije bilo sagovornika spremnih da daju dignitet ovakvom svetonazoru.

Dokle god tako i ostane postoji nada da će se problemi Kosova i Krima rešiti na način koji će svim stranama omogučiti zajednički prosperitet i sigurnost.

U suprotnom će Kosovo i Krim biti naši najmanji problemi.