Lični stav o stanju unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji je VUK DRAŠKOVIĆ objavio u beogradskom dnevniku DANAS 03. jula 2018. pod originalnim naslovom KOSOVO JE SRBIJA

 



Mali Perica i Kosovo


 

Pita učiteljica malog Pericu: „Koliko je dva plus dva?
Trinaest“, odgovori on.
„Perice, imaš dve jabuke, pa ti mama da još dve. Koliko ćeš imati jabuka?“
„Trinaest“, ponovi Perica.
„Dobiješ dve jabuke od mame, a dve od tetke. Koliko ćeš, ukupno, da imaš jabuka?“ – uporna je učiteljica.
„Trinaest, … bem te gluvu!“ – odbrusi Perica.

 

Na „dijalog“ iz ovog vica sve više liči i „unutrašnji dijalog o Kosovu“, koji se vodi između nespornih činjenica i onih koji činjenice i kosovsku stvarnost ne priznaju.

„Kratki kosovski rat protiv NATO alijanse završen je 9. juna 1999, bezuslovnom kapitulacijom vojske tadašnje SRJ (Srbije i Crne Gore), potpisanom u Kumanovu. Vojne, paravojne, policijske, parapolicijske i sve druge oružane formacije poražene države trajno su napustile teritoriju Kosova i Metohije, dotadašnje pokrajine pod suverenitetom Republike Srbije. Kumanovskom kapitulacijom Kosovo je odvojeno od Srbije“, kažu činjenice.

„Baš nas briga, Kosovo je Srbija!“

„Ali, Kumanovsku kapitulaciju sutradan je overio i Savet bezbednosti UN. Rezolucija 1244, usvojena je po Sedmom poglavlju Povelje UN. Označeni smo za državu koja je skrivila zločine i humanitarnu katastrofu nad većinskim kosovskim Albancima, ugrozila regionalni i svetski mir, a u tim slučajevima međunarodna oružana intervencija je dopuštena. Tako je Rezolucijom 1244 legalizovano NATO bombardovanje. Tom Rezolucijom, kompletna vlast i uprava Srbije proterani su sa Kosova i određena procedura, mapa puta, za okončanje protektorata UN nad Kosovom i sticanje kosovske nezavisnosti. Rezolucija 1244 je, takođe, zabranila „povratak na predratno stanje“, odnosno povratak Kosova pod upravu Srbije. Zabranila je i podelu Kosova i ujedinjenje Kosova sa Albanijom. Za sve ove odluke glasala je i Rusija. Glasale su i sve ostale članice Saveta bezbednosti. Samo je Kina bila uzdržana“, govore činjenice.

„Ne zanima nas, Kosovo je Srbija!“

„Pozivajući se na Rezoluciju 1244, Kosovo je proglasilo nezavisnost, a Međunarodni sud pravde presudio da ta odluka nije protivna ni međunarodnom pravu, ni Povelji UN, ni Rezoluciji 1244“, uporne su činjenice.

„To je antisrpski sud, Kosovo je Srbija!“ – čuje se odgovor.

„Većina članica UN i skoro sve članice EU i NATO priznale su nezavisnost Kosova“, govore činjenice.

„Te države su niko i ništa. Surinam i Burundi su sa nama. Kosovo je Srbija!“

„Ali, na Kosovu je više od devedeset odsto Albanaca i samo oko šest procenata Srba, a i taj broj se ubrzano smanjuje“ – uporne su činjenice.

„I bez Srba, Kosovo je Srbija!“ – odleže odgovor.

***

Mali Perica iz vica, verovatno, i nije znao koliko je dva plus dva. Poricatelji kosovske stvarnosti znaju sve i ne priznaju ništa. Oni sebe, svesno, čine gluvim za činjenice i slepim za realnost. Oni su ribari duša i osećanja većine Srba koji, zaista, ne znaju ni šta je potpisano u Kumanovu, ni šta sve piše u Rezoluciji 1244, niti u odluci Međunarodnog suda pravde. Ne znaju, jer od Kumanovske kapitulacije pa do danas istinu o gubitku Kosova od naroda u Srbiji kriju svi. Crkva, parlament, stranke, mediji.

Sve otvorenije, najtiražniji tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom, svakog dana, za branioce Kosova promovišu ljude koji su, pre dve decenije, podstrekivali represiju i zločine nad kosovskim Albancima i suludi rat Srbije protiv NATO alijanse. Oslepljuju narod bajkama o Miloševićevoj ratnoj pobedi i traže da mu se, zbog odbrane Kosova, podižu spomenici. Zapovest ustavne preambule, da je Kosovo i Metohija, i danas, pokrajina pod suverenitetom Srbije, krunsko je pokriće za njihove obmane i ratoborno protivljenje Briselskom sporazumu i svakom srpsko-albanskom dijalogu o Kosovu.

Narod Srbije ne zna da tekst ustavne preambule ne obavezuje nikoga. Rege impossibilium nulla obligatio, uči se već na prvoj godini Prava. Na srpskom: Nemoguća norma ne obavezuje. Recimo, da ljudi moraju da lete. Ili da je konj rimski senator, kako je bio propisao Kaligula. Srbija danas nema suverenitet niti na jednom kvadratnom metru Kosova i Metohije. Sila i sva vlast na toj teritoriji u rukama su Albanaca. To je stvarnost. Poricanje te stvarnosti je rege impossibilium.

Bolno je ovo prihvatiti, ali mora se prihvatiti. Alternativa je promena stvarnosti, a ona se može promeniti samo ratom, i to ratom sa pobedničkim ishodom. Pravo nikada nije na strani poraženih. U ratovima devedesetih, izgubili smo državu u kojoj su živeli svi Srbi. U kosovskom ratu protiv NATO alijanse, izgubili smo Kosovo. U novom ratu, izvesno je, izgubili bismo i Srbiju.

Samo prihvatanjem kosovske stvarnosti i u prijateljstvu sa albanskim narodom, Srbija može sačuvati i utvrditi preostali srpski narod, srpske crkve i manastire, njihova imanja, njihovu zemlju, njihovu teritoriju. Ništa od toga nije izgubljeno ni kumanovskom kapitulacijom, ni Rezolucijom 1244, ni Ahtisarijevim dokumentom, koji je u temelju nezavisnog Kosova.

Pobede se ogrću slavljem pobednika, a porazi dostojanstvom pobeđenih. U Velikom ratu, pre sto godina, kad nas je predvodio Veliki Aleksandar, bili smo veliki pobednici. Od Mađarske smo otcepili i Srbiji pripojili celu Vojvodinu. Na potpisivanje kapitulacije, obavljene u versajskom dvorcu Trijanon, mađarski delegati došli su u crnini. Potpisali su, zaplakali i otpevali nacionalnu himnu!

* Autor je bivši ministar spoljnih poslova i predsednik SPO
*
bold FBD